Piše: Rastko Ivanović
Smrt je neizreciva i ne može da se predstavi nikakvim simbolom. Tvrditi bilo šta drugo, znači banalizovati je. Smrt je beskonačna, ne da se ni zamisliti. I jedino što nam služi kao privremena odbrana u susretu sa njom jesu priče. Priče, koje pričamo sebi i drugima. Jer postoje velika društva, koja su mogla i bez točka, ali nema niti jednog koje je moglo bez priča.
Nik Kejv je ambivalentni vitez pera i neko za koga kritičari često kažu da mu je smrt najbolja prijteljica. Neko ko veruje da je jedini put da se živi punim plućima onaj koji se odvija na samoj ivici žileta, prožet uništenjem, koju ljubav nosi sa sobom. Njegov poslednji album, "Skeleton Tree" je velika priča o gubitku. Album nastao u senci smrti Kejvovog sina. Smrti koja je označila nestanak čitavog jednog sveta. Kao što to i svaka smrt označava.
Turneja na kojoj promoviše svoj poslednji album, u tom smislu, može se čitati kao veliki narativ o opstanku. O trijumfu duha, Uprkos smrti. I uprkos svemu. Jer, ma koliko obeležen osećanjem neizbežnog kraja, Kejvov opus je obeležen i gotovo prosvetljujućom verom u ono nadnaravno. I zato je i beogradski koncert u okviru aktuelne turneje zvučao kao put od agonije do ekstaze. Od početne teme, "Anthrocene", koja zvuči kao apokaliptični lament nad sudbinom naše polu-mrtve planete, pa sve do jedne od završnih, "Stagger Lee", koja je u svom beogradskom izdanju, zvučala tako sveže, razbarušeno i razdragano sa sve nekih tridesetak Kejvovoh fanova na bini, ovo je bio koncert, koji je vodeći nas od šapata do vriska, delovao kao munja, koja osvetljava još uvek put negde. Makar to bilo i nazad u samu pesmu. Pesmu, u čijem društvu se čovek uzdiže. Jer, pesme Nika Kejva, su možda i onaj poslednji veo lepote, koji se nadvija nad svakodnevnim licem Užasa.
Нема коментара:
Постави коментар