KOSMIČKI PLES

Piše: Rastko Ivanović

Ples je dokaz istine. Ona vrhovna stvarnost. Možda i naš jedini kanal za pristup značenjima koja prevazilaze mogućnosti naše uvek oskudne verbalizacije i tu tako i ograničavajuću i krutu dualizirajuću prirodu jezika. U tom smislu mogli bismo reći i da je sam Bog plesać. Jer on naime pleše kroz samog čoveka.

A Nevena i njena nezemaljska pojava bili su najbolji mogući dokaz zašto je to tako.

Jer iako kontradiktorna i razdrobljena nekim svojim sumnjama Nevena je u sebi za mene krila i muziku sfera i harmoniju sveta i u celini uzev jednu kosmološku metaforu sveta kao svojevrsnog kosmičkog plesa.

I bilo je bezbroj prilika u kojima sam se i te kako uverio u istinitost gore navedenih reči.

Recimo utorak 19. jul 2017. godine bio je i više nego dobar primer. Išli smo s Marijom od galerije Canvas ka galeriji Doma omladine i Nevena nam je tad ispričala o nekom kvizu u kojem je učestvovala i u kojem je zadatak bio da svako na osnovu prva dva slova svoga imena da najbolji mogući opis sebe. Kako "ne" iz Neveninog imena sluti uvek na neku negaciju njen zadatak je bio prilično težak. Ali moja devojčica se snašla i izgovorila to famozno "nežna i neizbežna". I ona je zaista uvek takva i bila. Uvek spremna da poleti, uvek spremna da mahne u pravcu svih ptica koje su je okruživale. Jer kako reče slavni filozof bila je to Nevena lakokrila.

Na izložbi fotografija Borisa Burića "Strumička ulica" naleteli smo i na Vesnu. Ali ona nas tom prilikom nije videla. Pobegli smo joj tada čini mi se po prvi put.

Spustili smo se Francuskom ulicom u pravcu Dorćol Placa. Tamo se održavao nekakav Dorćolski buvljak. Na putu ka tom mestu Marija je pričala o tome kako prirodu ispunjavaju zaista veliki baseni tišine. I kao da i planine, i jezera i polja kao i čitava nebesa samo čekaju na neki znak kako bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari, koje okružuju naš svakodnevni život u gradovima.

A u Dorćol Placu smo sreli i Đorđa i Barbaru kako ćaskaju s jednim svojim prijateljem koji već duži  niz godina živi i radi u Holandiji.


Veoma brzo utonuli smo u razgovor koji je baš kao u najboljem plesu uklonio svaki duh težine.

Bilo da smo pričali o lutkarskom pozorištu ili o horor filmu kao takvom ili o sjajnim predstavama kakve su "Oni" ili "Tesla i magnetno polje". Jer sve čega smo se tog dana dotakli delovalo je zapravo kao najlepši Nevenin ples.

Jer da se ikada i bavila istim Nevenu bi sigurno zvali Leptir. Jer ma koliko bila i sočna i bujna Nevena je delovala baš kao ružina latica koja s lakoćom pliva kroz vazduh.

Štaviše Nevena je delovala kao da je naučila da trči iste one sekunde kada je prohodala. Kao da joj nikada tokom njenog odrastanja nije bilo dosta skakutanja od jednog pa do drugog stepenika njene predivne porodične kuće.

Uostalom i dan-danas dok šeta ovim našim ulicama ona deluje kako kakva devojčica koja maše nogicama dok jednom petom udara o drugu. Kao kakva devojčica u čije su čvrste pletenice upletene sve nade i svi snovi njene majke.

A čim biste je upoznali vi biste shvatili jedno. Da je svoju putanju u vašim mislima Nevena započela kao umetnica a da je završila baš kao simbol.

Jer Nevena je bila dete koje reprezentuje najviši zamislivi evolutivni stupanj duha. A to je stupanj Duha Igre.

Jer kroz nju kao da je u svakom mogućem trenutku igrao sam Bog.

I zato iako živimo u vremenu u kojem se Bog smatra ekstremno nesigurnom hipotezom ja sam na kraju ipak uspeo da nađem svog Boga.

A njegovo ime glasilo je naravno NEVENA!


https://sveoneveni.blogspot.rs/

28. BJF: Kapital i džez

Piše: Rastko Ivanović

Ursulin nastup udahnjuje novi energiju onom što živi na poznatim albumima, pružajući publici okupljenoj u „Amerikani“ uvid u njenu ličnost. S Ursulinim korenima u hip-hop poeziji, i njenim umom koji ruši zidine programirane stvarnosti, Raker preuzima hip-hop lozinku „keep it real“ čineći je svojom.

 
Još dvadesetih godina 20. veka, džez je, po svedočenju Ernsta Kšeneka, počeo da intrigira skoro sve evropske kompozitore, sa izuzetkom doktrinarno stamenih članova „Šenbergove škole“. Ne čudi stoga što je u narednim decenijama jedan od najfanatičnijih razobličitelja „lažnog proroka“ modernizma Stravinskog i najbeskompromisnijih boraca protiv muzičke industrije kao „novog Vavilona“, u kojem je džez imao dominantnu poziciju, bio Teodor Adorno. Jer, Adorno je bio Šenbergov učeniik koji je bespogovorno verovao u istinu učitelja. S druge strane, omiljeni Šenbergov učenik, Hans Ajzler je pre Adorna prestao da veruje u učiteljevu doktrinu. Ali, ni Hans Ajzler nije preterano mario za džez. Pa ipak, u 21. veku, francusko-dansko-nemački džez trio Das Kapital, svira upravo kompozicije Šenbergovog miljenika, Brehtovog saradnika, i kompozitora nacionalne himne Istočne Nemačke – Hansa Ajzlera. I to kako!

U izvođenju Ajzlerovih šlagera manje poznatih melodija Das Kapital pružaju poseban doprinos – šarmantno povezujući prošlost i sadašnjost – u „prevođenju“ Ajzlerovog kabarea, Holivuda i patriotskih pesama u jezik 21. veka. U njihovoj interpretaciji ove pesme zvuče kao relevantni politički ili ekonomski komentari. Kakogod, ovde nema ni nagoveštaja patosa.

Grupa fascinira toplim i nevaljalim pristupom Ajzlerovoj muzici, čudesnom kombinacijom kamernosti, tihe ironije i mahnite energije fri-džeza. Gitarista Hase Poulsen svira pojačanu akustičnu gitaru, ali uspeva da dostigne širok asortiman distorziranih zvukova nalik na električnu gitaru; Daniel Erdman garnirao je zvučni ugođaj zvucima saksofona; a bubnjar Edvard Pero farbao je imaginativnim tonovima muziku, često menjajući cimbale na svojoj opremi između kompozicija kako bi mogao da proizvede zvuk najodgovarajući za svaku od numera.

„Verfehelte Liebe“ bila je nežna balada, „Sklave wer wird dich befrein“ latino raskoš, a „Auferstanden aus Ruinen“ , bivša istočnonemačka nacionalna himna poput komada Orneta Kolmana.

Posle ovog sjajnog trija, nastupila je glavna zvezda ponoćnog programa 28. Beogradskog džez festivala - Ursula Raker.

Rakerova priziva duhove Zore Nil Herston i Fride Kalo – dva njena velika uticaja – sa ehom Boogie Down Production i Public Enemy.

U njenom kompleksnom svetu intelekta i strasti, reči su oružje, inspiracija, poruka i melem. Iako termin spoken word priziva slike logoreičnih boemskih pesnika koji se gube u somnambulnom solipsizmu poezije toka svesti, Rakerova koju su „othranile“ sile promene - oličene u harlemskoj renesansi, bit poeziji, Sonji Sančez, stvara direktnu i snažnu poeziju.

Ni u svom živom nastupu u Domu omladine, Rakerova ne želi da pobegne od neprijatnih tema: ona se bavi zloupotrebom droga, silovanjem, i rasizmom permanentno, koristeći se in-your-face vokabularom koji drži pažnju i okrepljuje svojim porukama. Uglavnom. Međutim, istina je da na trenutke ovaj koncept gubi na intenzitetu i oštrini, a oseća se i umor kod same Ursule, koja se na isti požalila usled iznurujuće turneje. Ipak, njen nastup je, mahom, intenzivan, fokusiran i efektno kanališe njenu frida-kaloiku scensku personu.

Kako veče odmiče, Rakerova kreira intimnu atmosferu, uz pomoć svoja dva saputnika na gitari i bubnjevima.

Njen nastup udahnjuje novi energiju onom što živi na poznatim albumima, pružajući publici okupljenoj u „Amerikani“ uvid u njenu ličnost. S Ursulinim korenima u hip-hop poeziji, i njenim umom koji ruši zidine programirane stvarnosti, Raker preuzima hip-hop lozinku „keep it real“ čineći je svojom.

Teodor Adorno je u džezu video muzički izraz „novog Vavilona“. Neki, pak, drugi intelektualci, poput Erika Hobsbauma, u džezu su videli izraz slobode. Danas je jasnije nego ikada ranije da „ono što se suprotstavlja sistemu Zla služi kao njegovo nehotično ogledalo“. Ali, duh Brehta u revizionističkim reinterpretacijama Hansa Ajzlera , u režiji trija Das Kapital, i glas protiv društvene situacije u kojoj se žene i Afroamerikanci i dalje „komešaju kao ribe u korpi“, održavaju vatru živom.

(Izvor: B92 nedelja, 28.10.2012. | 11:49)
(https://www.b92.net/kultura/art_durbin.php?nav_category=1206&nav_id=655604)