Piše: Rastko
Ivanović
Nekada, u doba
moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti.
Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je: "Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i Petrov,
dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj: "Drugovi,
spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da preferira da spava kroz
sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u budućnosti, na krajnjoj
tači napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije slučaj.
Štaviše, mogli
bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu
sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.
Kao rezultat,
mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji.
Što će reći da
pred nama jedino što raste je protraćeno vreme, s jedne i s druge stane,
neprestana želja, da nam se, konačno, stvarno desi nešto stvarno.
Čini se da, upravo,
ovo osećanje, izuzetno dobro hvata, debitantsko igrano ostvarenje, mladog reditelja
Ivana Ikića, film "Varvari".
U središtu
ovog ostvarenja je priča o mladiću po imenu Luka, koji usled sve većih tenzija
u društvu, sve većih problema u porodici
i pritiska koji zbog svega toga trpi, „puca“, i čini ono, što će celu njegovu okolinu
okrenuti protiv - njega.
Njegovo
najbliže okruženje čini njegov najbolji drug ’Fleš’, a u centru njihovih
interesovanja je lokalni, drugoligaški
klub iz Mladenovca.
Do glavnog
sukoba u filmu dolazi usled junakovog intersovanja za promiskuitetnu lokalnu
curu Stefanu, a pozornica na kojoj priča kulminira je Beograd, uhvačen u
vrtlogu demonstracija "Kosovo je Srbija", 21. februara 2008. godine.
Pa, iako je
ovo film, koji nesumnjivo ima jasnu strukturu: ima svoj sukob, melodramu,
transformaciju junaka, i sve što treba, ono što najviše pleni pažnju je maestralni
način, na koji reditelj Ikić, uspeva u nameri da uhvati atmosferu zamrznutog
vremena. To jest, junaci ovog filma, kao da doživljavaju sudbinu strele u
Zenonovom paradoksu: to jest, oni kao da su zaustavljeni u samom središtu svog
leta, kao da ne mogu da stignu do cilja, ka kojem su se zaputili. I, u tom
smislu, oni upravo dele traumu, koju generiše njihova sredina, i iz koje
proističu, bezmalo, svi njihovi postupci. A kao što je to slučaj, kod svake
traume, oni ne znaju šta će sa njom i ne znaju da li, uopšte, mogu da je
prevladaju. I, upravo zato se stalno i
iznova zapliću u starije trake bolova.
Shodno svemu
opisanom, scene nasilja u ovom filmu nikada ne eksplodiraju, već kao da
konstantno lebde nad akterima filma, što samo doprinosi jednom sveopštem
osećanju teskobe. Osećanju kome svakako, umnogome, doprinosi i prljava
fotografija, Aleksandra Jaćimovića.
Pored narečene fotografije, koja pred našim
očima tka pejsaž Mladenovca kao svojevrsnog distopijskog mesta, u kome se ruku
na srce, katastrofa nikada ne završava, ali nikada i ne prestaje, srž ovog
filma čine sjajni glumci.
Štaviše, možda
i prvi put u novijoj istoriji srpskog filma, na delu imamo sjajnu interakciju
između naturščika i profesionalnih glumaca, koje predvodi uvek sjajna Jasna
Đuričić.
Posebnu
pohvalu zaslužuje glavni protagonista, Željko Marković, ali ništa slabiji nisu
ni njegovi partneri poput Nenada Petrovića, Stefane Rakić, i ostalih...
Ako na sve ovo
još pridodamo i nekoliko zaista briljantnih scena, i zvuk koji, umnogome, utiče
na shvatanje pojedinih scena, i, svakako, fenomenalnu upotrebu ekrana unutar
ekrana u samom filmu, a čija je funkcija da posvedoči o ništenju svake razlike
između živog organizma, to jest, junaka filma i mrtvog mehanizma, to jest,
njihovog sve digitalnijeg i digitalnijeg okruženja, onda je sasvim jasno zašto
je ovo ostvarenje, koje, svakako, ne smete zaobići.
Stoga: Vidimo se, u
bioskopu.
(septembar 2014.)
Нема коментара:
Постави коментар