Piše: Rastko Ivanović
Lice je moć. Ono usmerava naš pogled. Ono izaziva, ono se
konfrontira, ono je u stanju da pokori čitav svet. Ono je unikatno i ono je
jedinstveno.
Iskustvo ljudskog lica je snažno.
No, ono je i neuhvatljivo.
Ono je ogoljeno, ali je i skriveno. Tamo gde je lice, tu persona
počinje. Ono razotkriva, ali i skriva dušu, kako je to Zimel imao običaj da
kaže. Jer, ono je, istovremeno, i obećanje dubine, obećanje uvida u naš unutrašnji
život, ali i nepremostiva barijera. Ograda, koja nas odvaja od naše unutrašnjosti.
Ono je i odviše ljudsko, baš zato što je fabrikovano, baš zato
što je načinjeno. Jer, šta bismo mi bili bez naših maski? Kao da možemo skinuti
masku s lica. Kao što znamo, možemo samo
da skinemo lica s naših maski.
A one su sve. Bila to maska Garbo, Valentina, Madone, Merlinke,
Zorane, ili Mime Zečević.
Нема коментара:
Постави коментар