Guitar Art Festival
23. mart 2017.
Piše: Rastko Ivanović
Ako nema putovanja, nema ni muzike. Tako glasi jedna stara
maksima. Jer, u svojim najvetlijim trenucima, muzika može da nas odvede i do
selestijalnih predela.
Kao što je to slučaj dok slušamo starog maestra, Tomija Emanuela. Jer, u rasponu od bluza,
preko blugrasa pa do rokabilija, on gitaru svira s takvom spretnošću, s takvom
virtuoznošću da prosto kao da ispumpava dušu iz nje. Drugim rečima, on je
istinski one man band, čovek, koji svojom gitarom dočarava zvuk čitavog
orkestra.
I dok muzika pored vas tutnji poput kakvog voza, vi shvatate
da se ona odvaja, s vama, od svoje predmetne osnove, i da vas transponuje u
predele, čiste lepote, velike lepote, kao takve.
Jer, dok slušate Emanuela, sve zvuči tako lako, kao dijalog
nekih starih prijatelja, ali iza toga su sati i sati mukotrpnog rada, i spremnost
na opkladu s sobom, ali i čitavim svetom. Kao što je i sam posvedočio ispričavši
priču, o tome, kako je u jednom trenutku da bi snimio svoj album prodao, praktično,
sve što je imao, uključujući i kola, ali i ono što mu je, verovatno, najdragocenije,
a to su njegove, čuvene gitare.
Stari rokerski mit veli da nema povratka kući. Ali, dok
slušate starog majstora, kako razdvaja prostor-vreme, svirajući Čaka Berija, Džonija Keša, ili pak, Četa
Etkinsa, vi kao da se, makar na kratko, vraćate u taj davno izgubljeni raj,
gde ćete se bar na trenutak, osetiti toplo i fino, kao u svojoj kući.
Нема коментара:
Постави коментар