U modernom fluidnom
društvu, lojalnost je razlog za stid, a ne za ponos. To vidimo na
primeru ideologije koja je tek mogućnost zavođenja ekstaze ili
travestije.
Piše: Rastko Ivanović
Drugim rečima, nije samo seksualna kultura prešla na stranu travestije nego svekolika politička kultura.
Ne vidimo li to u novoj inscenaciji legendarne, Nušićeve “Gospođe ministarke“, u režiji Tanje Mandić Rigonat.
Jer, gospođa ministarka u novoj postavci na Večernjoj sceni “Boška
Buhe“ je gospodin. Štaviše, muškarci igraju muške i ženske uloge, dok
jedina glumica u podeli igra muškarca. I dok je u elizabetanskoj drami
ova podela bila stvar konvencije,danas je ona ogledalo u kojem se
ogledaju brojne anomalije našeg pre/post/modernog društva (npr,
homofobija koja maskira druge društvene antagonizme).
Jedna od najvidljivijih anomalija je što je danas sve politizovano osim same politike koja je depolitizovana. Što nije novost.
U srpskom političkom diskursu tokom poslednja dva veka bilo je malo
programskog, načelnog, principijelnog, malo jasnih političkih pozicija,
malo doslednosti. Savremenicima u raznim epohama pre se činilo da je u
Srbiji sve politički moguće, ili, kako je taj problem vrlo precizno
video Jovan Skerlič, još 1906. godine: “Dok se u celom svetu politička
borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u
haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema” do inata i apetita, gde se
smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene
mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“.
Ako
pogledamo malo bolje, videćemo da se malo toga, od tada, promenilo, pa
je otud sasvim opravdano da se nova “Ministarka“ igra upravo u
dvadesetim/tridesetim godinama prošlog veka.
Nušić se, u novoj verziji, igra u kostimu i atmosferi
30-ih, u žanru političkog vodvilja. Ali, scenski tekst je dopunjen
bitnim detaljima, kao što je, pre svega, Zmajeva pesma “Srpska
politika“, ali i znakoviti komentar o položaju umetnika u savremenom
srpskom društvu (Živkino proterivanje zeta Čede u Ivanjicu, sada se
odnosi na proterivanju na mesto “gde idu lopovi, prevaranti, kurve i
umetnici“).
Čarlston kao muzički izbor igra značajnu ulogu
inscenaciji Tanje Mandić Rigonat. Čarlston je svoju najveću popularnost
doživeo u doba rađanja fašizma i gangsterizma, pa otud, ovakav izbor
zvučne podloge jasno ukazuje na vezu sa današnjim vremenom. S tim, što
današnji fašizam ne razmišlja krvlju, nego mozgom, pa se rizomatski širi
povezujući (nekada) suprotstavljene (ideološke) predstave.
Ne
vidimo li to na samom kraju kada se svi iikovi uhvate u rastur-kolo. Kao
i u završnoj travestiji, koja osim što pokayuje da je danas lakše
promeniti (ideološki )pol nego samu boju kose, upozorava, kako iz
postmodernog “anything goes trijumfalizma“ lako može proizaći neki novi
fašizam. Koji je, možda, već tu.
Karl Kraus je rekao da svaka
književnost koja nije protiv današnjeg dana samo je književnost za
današnji dan. U slučaju Nušićevih komada to najbolje vidimo.
Нема коментара:
Постави коментар