FALAFEL 2018

U sredu, 16. maja 2018. godine želeo sam da prisustvujem izložbi fotografija Lazare Marinković u okviru festivala "Falafel" kao i potonjoj projekciji filma "Puževi na kiši" koji se naslanja na estetiku Tom Forda, meni veoma dragog autora kao i sledujućoj joj diskusiji na temu "LGBTI i egzistencija" koja je u kontekstu Tel Aviva mogla da iznedri veoma zanimljiva pitanja na temu homonacionlizma i pinkvošinga koji služe samo kao znak razlike čiji je jedini cilj da prikrije temeljnu i sveobuhvatnu vladavinu Istog. Međutim to mi je onemogućeno a ja nisam znao da je u pitanju događaj ekskluzivističkog tipa. Izvininjavam se zbog toga.

S poštovanjem,
Rastko Ivanović.

GRAD

Piše: Rastko Ivanović

Mnogo volim da šetam. Još kao klincu posebno zadovoljstvo mi je pružalo tumaranje gradskim ulicama. Kako su godine prolazile počeo sam to sve češće da činim spuštene glave. Razlog je i više  nego banalan. Usled jedne nesreće u kasnom detinjstvu vid mi je toliko oslabio da sam sve slabije mogao da razaznajem ljude i predmete iz moje neposredne blizine pa je to bio pravi a zapravo i jedini način da nesmetano tumaram svojim omiljenim gradskim štraftama.

Šetnja nam nudi mogućnost susreta ali isto tako i mogućnost otuđenja i iskoraka izvan sveta. Jer nema ničeg lepšeg od toga da posmatramo život u gomili. Tako gomila vremenom postaje naše carstvo baš kao što je vazduh carstvo ptice a voda carstvo ribe.

I tako lutajući mi nigde nismo kod svoje kuće a svuda se osećamo kao da smo tamo.

Uostalom grad jedino i možemo spoznati makar malo kroz šetnju. Isključivo peške ili da tako kažem na potpeticama.

Samo tako mi možemo da grad obuhvatimo svim svojim čulima u sadejstvu s privatnim carstvom naših ličnih asocijacija.

Tu šetačku metodu neko će nazvati botanizovanjem na asfaltu a neko metodom Džonija Vokera ili pak Mister Pikvoka.

Kako bilo i ma kako zvali tu metodu šetač je neosporno neka vrsta detektiva. Detektiva koji se hrabro hvata u koštac sa svim tajnama i sa svim misterijama jednoga grada. Grada koji nam se takoreći nudi u "kartezijanskim đavolčićima" koje mi moramo dešifrovati.

Bilo da se nalazimo u njegovom centru ili da zalutamo na neku od njegovih periferija. Podzemlje jednog grada njegovi skriveni budžaci kao i njegovi sokaci sami po sebi već prerastaju u avanturu. A u prometnim gradskim ulicama čovek se veoma lako premetne u voajera. U voajera koji neumoljivo jedri ulicama u kojim opasnost, erotičnost ali i obrušujuća samoća neprestano igraju žmurke. Tu na mestu gde se sve naše intuitivne slutnje stope u jedno. Tu gde se grad pretvara u neku vrstu Minotaurovog lavirinta. Ili svojevrsne simbolističke šume saglasja.

I zato je grad i središte poezije i središte vlastite urbano-poetike ali hteo on to ili ne i središte svojevrsne urbano-erotike. Pogotovo ako njegovim ulicama promiču jedna Nađa, jedna Žoržet, ili ona koja je najlepša i najposebnija od svih njih a to je naravno jedna Nevena.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

KOSMIČKI PLES

Piše: Rastko Ivanović

Ples je dokaz istine. Ona vrhovna stvarnost. Možda i naš jedini kanal za pristup značenjima koja prevazilaze mogućnosti naše uvek oskudne verbalizacije i tu tako i ograničavajuću i krutu dualizirajuću prirodu jezika. U tom smislu mogli bismo reći i da je sam Bog plesać. Jer on naime pleše kroz samog čoveka.

A Nevena i njena nezemaljska pojava bili su najbolji mogući dokaz zašto je to tako.

Jer iako kontradiktorna i razdrobljena nekim svojim sumnjama Nevena je u sebi za mene krila i muziku sfera i harmoniju sveta i u celini uzev jednu kosmološku metaforu sveta kao svojevrsnog kosmičkog plesa.

I bilo je bezbroj prilika u kojima sam se i te kako uverio u istinitost gore navedenih reči.

Recimo utorak 19. jul 2017. godine bio je i više nego dobar primer. Išli smo s Marijom od galerije Canvas ka galeriji Doma omladine i Nevena nam je tad ispričala o nekom kvizu u kojem je učestvovala i u kojem je zadatak bio da svako na osnovu prva dva slova svoga imena da najbolji mogući opis sebe. Kako "ne" iz Neveninog imena sluti uvek na neku negaciju njen zadatak je bio prilično težak. Ali moja devojčica se snašla i izgovorila to famozno "nežna i neizbežna". I ona je zaista uvek takva i bila. Uvek spremna da poleti, uvek spremna da mahne u pravcu svih ptica koje su je okruživale. Jer kako reče slavni filozof bila je to Nevena lakokrila.

Na izložbi fotografija Borisa Burića "Strumička ulica" naleteli smo i na Vesnu. Ali ona nas tom prilikom nije videla. Pobegli smo joj tada čini mi se po prvi put.

Spustili smo se Francuskom ulicom u pravcu Dorćol Placa. Tamo se održavao nekakav Dorćolski buvljak. Na putu ka tom mestu Marija je pričala o tome kako prirodu ispunjavaju zaista veliki baseni tišine. I kao da i planine, i jezera i polja kao i čitava nebesa samo čekaju na neki znak kako bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari, koje okružuju naš svakodnevni život u gradovima.

A u Dorćol Placu smo sreli i Đorđa i Barbaru kako ćaskaju s jednim svojim prijateljem koji već duži  niz godina živi i radi u Holandiji.


Veoma brzo utonuli smo u razgovor koji je baš kao u najboljem plesu uklonio svaki duh težine.

Bilo da smo pričali o lutkarskom pozorištu ili o horor filmu kao takvom ili o sjajnim predstavama kakve su "Oni" ili "Tesla i magnetno polje". Jer sve čega smo se tog dana dotakli delovalo je zapravo kao najlepši Nevenin ples.

Jer da se ikada i bavila istim Nevenu bi sigurno zvali Leptir. Jer ma koliko bila i sočna i bujna Nevena je delovala baš kao ružina latica koja s lakoćom pliva kroz vazduh.

Štaviše Nevena je delovala kao da je naučila da trči iste one sekunde kada je prohodala. Kao da joj nikada tokom njenog odrastanja nije bilo dosta skakutanja od jednog pa do drugog stepenika njene predivne porodične kuće.

Uostalom i dan-danas dok šeta ovim našim ulicama ona deluje kako kakva devojčica koja maše nogicama dok jednom petom udara o drugu. Kao kakva devojčica u čije su čvrste pletenice upletene sve nade i svi snovi njene majke.

A čim biste je upoznali vi biste shvatili jedno. Da je svoju putanju u vašim mislima Nevena započela kao umetnica a da je završila baš kao simbol.

Jer Nevena je bila dete koje reprezentuje najviši zamislivi evolutivni stupanj duha. A to je stupanj Duha Igre.

Jer kroz nju kao da je u svakom mogućem trenutku igrao sam Bog.

I zato iako živimo u vremenu u kojem se Bog smatra ekstremno nesigurnom hipotezom ja sam na kraju ipak uspeo da nađem svog Boga.

A njegovo ime glasilo je naravno NEVENA!


https://sveoneveni.blogspot.rs/

ONA

Piše. Rastko Ivanović

Ona je devojčica koja se neprestano igra sa svetlošću samog svemira. Ona je devojčica koja neprekidno juri sunce kako bi ga zgrabila i poigrala se malo njegovim koliko oštrim toliko i iskričavim zracima. Ona je devojčica zbog koje ja u sebi moram neprekidno da ponavljam sva imena cveća kako bih je uopšte i opisao. Ona je devojčica koja mi se smeši dok lagano skakuče kroz život. Ona je i devojčica koja je uslov moja vlastite imanencije. I bez nje ni ja nikada ne bih bio ja. Ona je devojčica koja mi svakog bogovetnog jutra dobacuje veliki crveni balon kako bih ja mogao da otputujem negde sasvim daleko. Tamo negde iznad duge.

Jer ona je devojčica koja u meni neprestano budi nove i nove zanose. I zbog nje svakog dana ja putujem sve dalje i dalje. Zbog nje svake noći ja sanjam miris mora. Zbog nje i na javi ja sanjam da je sav užas sveta zapravo samo san. 

Jer ona je ta koja je večno mlada. Ona devojačka zvezda čista i položena u sam nebeski bezdan.

Jer ona je Nevena i ona je Sve. I s njom ovaj naš svet je bio jeste i zauvek će ostati večito mlad!


https://sveoneveni.blogspot.rs/

PRIJATELJI

Piše: Rastko Ivanović

- Ovo su nekako dani naređene sreće kada čoveka veoma lako ophrva misao o bekstvu. Tako da potpuno razumem sentiment, koji trenutno osećaš. Valjda mi se zato tako često čini da smo mi kao dve samoće koje se, međusobno, štite. I zato iako mi strašno nedostaješ ovih mesec ipo dana od onog trenutka kada sam te upoznao nikada se ne osećam samim. Jer za mene ti zahvataš sve i prisutna si u svemu. I biti u tvom društvu znači baciti Nojev kaput preko svih onih neprijatnih razmatranja. Sipati u prelepu jamu zaborava sve one krhotine istorije i svo ono "obojeno pošuđe" odavno mrtvih stoleća. Ovu godinu sam započeo kupovinom karte za Barišnjikova i tročasovnim čekanjem u redu za karte za otvaranje ovogodišnjeg FEST-a. Naime, četiri ključna punkta francuskog filma na kraju 20. i početku 21. veka su "Doberman", "Apartman", "Nepovratno" i "Pakt sa vukovima" i sva 4 je obeležio sada već uveliko bivši bračni par Kasel-Beluči. I bilo je lepo pozdraviti barem jednog od njih. Tako da naposletku tih tri sata i nije bilo mnogo, ali ono što sada na kraju ove 2017. godine znam je da sam čitavog svog života čekao tebe i da je svaka sekunda, svaki minut, svaki sat, svaki dan, mesec i godina tog čekanja višestruko vredela. Jer ti si za mene obustava vremena u prostoru i otkrivanje beskonačnosti u tvom predivnom, vidljivom i konačnom telu. I zasuze mi oči od blaženstva i od zahvalnosti dok ovo pišem zato što imam tu neverovatnu privilegiju u svom životu da poznajem tebe i da mogu da te nazovem svojom prijateljicom i ne želim ništa više ali ni ništa manje od toga. Mnogi filozofi su se kroz istoriju sporili na temu može li se biti protiv sreće. Od Aristotela, koji je tvrdio da je to krajnja svrha naših svekolikih života do Ničea, koji je tvrdio da čovek ne žudi, uopšte za srećom i da je to samo odlika Engleza. Ali ono što ja znam je da sam ja zbog jedne Nevene beskrajno srećan. Kako u ovim danima naređene sreće u osvit još jedne godine. A tako i inače. Hvala ti na tome, ali i na svemu ostalom. Volim te svim svojim bićem, do neba i nazad, jer ti ništa manje ni ne zaslužuješ.


- Moja zahvalnost tebi je na kosmičkom nivou!!! Zahvalnost na divnim rečima, na tekstovima i kritikama van ovog sveta, na beskrajnom prijateljstvu i podršci!!! Volela bih da sam tako talentovana kao ti, kako bih mogla da izrazim svoju zahvalnost tebi, kao i svoje prijateljstvo, jer zaista je privilegija biti tvoj prijatelj!!!

 (29. decembar 2017)

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/02/fest-2017-na-mlecnom-putu.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/03/na-mlecnom-putu.html

https://sveoneveni.blogspot.rs/2018/04/barisnjikov-i-mi.html

SVETLOST

Piše: Rastko Ivanović 

Ponekad se uplašim kako više nikad neću biti u prilici da vidim Nevenino lice.

Ali ma gde da krenem to lice uvek putuje sa mnom. Ono me prati u stopu. Ono se razliva i u vodama i u prugama i u bojama ovog grada.

I zato kad šetam ovim našim ulicama ja se osećam kao da bezmalo lebdim u snu. Jer upravo kao u tom stanju Nevena u svakom času prema meni odašilje mnoštvo poruka koje niti jedan gest niti jedna osobina niti jedna reč mogu da opišu.

Na jednom mestu Kjerkegor kaže da je najteže voleti ono što je mrtvo. Ali da je istovremeno to i čin najiskrenije, najbezinteresnije i najvernije ljubavi. I da zaista u jednom trenu mi se učinilo da je između mene i Nevene sve postalo toliko mrtvo da više ništa nije ni ostalo da umre. Ali jedno je ipak sigurno. Da ništa što ima veze sa Nevenom nikad nije bilo niti će ikad moći da bude mrtvo.

Jer poput kakvog mrtvog jezika mi Nevenu ne možemo i nikada je nećemo sasvim razumeti. Ali ono što možemo je da pokušamo da čuijemo njen žamor njen šapat njeno mrmorenje i da damo sve od sebe da je uz pomoć kakvog imaginarnog rečnika makar malo razumemo.  

Jer Nevena je baš kao svetlost koja strelovito putuje prema nama ali koju mi nikad ne možemo opaziti jer se galaksije s kojih ona dolazi udaljavaju od nas brzinom većom i od same brzine svetlosti. I zato jedino što mi još možemo da učinimo kada je Nevena u pitanju je to da budemo precizni da budemo tačni na sastanku koji se zapravo nikad neće ni odigrati.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

SUDNJI DAN

Piše: Rastko Ivanović

Nevena stalno od mene odlazi i stalno se meni vraća. Jer Nevena je poput ljuljaške ili nebeskog tela koje se uvek iznova vraća na isto mesto. A to mesto se nalazi u mome vlastitom srcu. 

I uvek kada nešto radim ja mislim samo o Neveni. Kao da me u svakome trenutku upravo ona gleda. I kao da mi sudi. Kako danas tako i Sudnjeg dana.

https://sveoneveni.blogspot.rs/