BFI 2019: Holandski teatar igre

"Ples je umjetnost koja je proizašla iz samog života, jer Ples nije ništa drugo nego djelovanje cjeline ljudskog tijela; no djelovanje koje je transponirano u jedan svijet, u jednu vrstu prostora-vremena koje više nije sasvim jednako onom iz svakodnevnog života." U triptihu komada Holandskog plesnog teatra koje smo gledali na svečanom otvaranju šesnaestog Festivala igre ove Valerijeve reči kao da dobijaju svoju najbolju potvrdu.

 Veče je počelo sa “Nesrećnim slučajem”radom istaknutog dua Sol Leon-Pol Lajfut. Komad potiče iz vremena kada je Sol bila u sedmom mesecu trudnoće s njihovom bebom, u Meksiku. Obojen mambom, ukrašen temama Pereza Prada i Reja Bareta, ovo je kako je jednom Lajtfut rekao cunami energije, kako kroz muziku, tako i kroz ples. Vrela orgija leta. “Jutarnji” komad, koji vas daruje injekcijom nežnosti i humora čineći da poželite da skačete dok ne počnete da udarare glavom o zid.

Nasuprot ove koreografije dobrano natopljen hormonima, “Govorimo mračne stvari” Marka Gekea traži od nas da s obe noge hrabro zakoračimo u mračne predele psihe. Na sceni često kao da ne vidimo plesače već insekte ili krpelje na steroidima koji preleću našim vidokrugom svojim nogama ili antenama pripremajući se za sisanje krvi. Gekeov distopijski tur de fors kao da je opčinjen svim oblicima nestajanja. Dok za razliku od njega, završni komad “Suptilna prašina” kroz preplet fluidnih i stakato pokreta na Bahovu muziku, deluje kao prekinut san koji bi se mogao nastaviti do u beskraj.

Ili barem do prve sledeće prilike…

BFI 2019: FRACTUS V

Propaganda je u demokratiji ono što je batina u totalitarnoj državi. A njene su tehnike, danas, izbrušene u visoku umetnost daleko iznad bilo čega o čemu je i sam Orvel sanjao.

Taj „sistem ispiranja mozga pod slobodom“, koji je Čomski toliko razobličavao nalazi se pod lupom komada „Fraktus V“ Sidi Larbi Šerkauija, koji smo videli u Danu prologa u šesnaesto izdanje Beogradskog festivala igre.

Reči Čomskog nije lako prevesti u ples, ali Šerkaui to čini i to na virtuozan način.

Ljudski umovi koji se ustrojavaju na način na koji vojska ustrojava svoje jedinice, oslobađaju se kroz fluidne plesne tehnike i kroz polifone pesme koje ukrštaju svih devet izvođača na sceni tako da oni uspevaju da stvore pred nama pokret ekstatičnog zajedništva.

Cirkuski, flamenko, hip hop i brejkdens svet se stapaju u jedno. Kao i indijski sarod, korejski geomungo, ali i japanski, kongoanski i afrički glas.

Ovim putem, Šerkaui kao da traži svoju slobodu kroz neprestano preispitivanje identiteta i deljenje kultura. Svaki od igrača na sceni, čini se da poseduje fluidnost, snagu ali i milost mačke.

Ta fuzija i kolaborativnost ispostavljaju se kao istinski čin otpora. Jer, združeni, svi zajedno na sceni deluju kao neka hibridna zver koja lomi kičmu vremena u kojem ono što odražava interese moćnih se jednostavno smatra objektivnim.

MOJA ZATVORSKA AVANTURA

Kako oprostiti neoprostivo? Ili kako se makar izviniti na adekvatan način, takav da smo sigurni da će naše izvinjenje makar dopreti do drugog čoveka. Ponekad je odgovor na ovo pitanje, nažalost, nikako. Skuvane su žabe. Gotovo je! Džabe vam je sada i da dubite na glavi. Ponekad je jedini ispravan odgovor na ovo pitanje odlazak u zatvor. Baš kao što je to bio slučaj kada sam ja u pitanju.

A sve je počelo lepo, gotovo pa idilično, nastavilo se manje lepo, a okončalo uslovnom kaznom. Kako nisam preterani ljubitelj ove institucije, u kojoj vidim jedan vid milosrđa, rešio sam da kao i obično idem glavom kroz zid, sve do samog kraja. 

U ponedeljak, 10. septembra 2018. dospeo sam u 24-časovni pritvor policijske uprave Palilula. Tamo, u njihovoj, bez ironije, velelepnoj Beloj kući, svi su sa nevericom u glasu odmahivali glavom na pomen da sam ja bilo koga proganjao. Čak me je jedan policajac priupitao da li ja, uopšte, poznajem tu osobu koju sam učinio toliko „slavnom“.

Sutradan, nakon kratkog susreta sa sudijom preselio sam se među zidine Centralnog zatvora, u Beogradu.

Prvo s čim se suočite prilikom dolaska na ovo mesto jeste izvesna doza straha. Od brutalnog premlaćivanja ili od silovanja.

Završio sam u prolaznoj sobi sa jednim silovateljem i ubicom i jednim tabadžijom opšte prakse, ali jedna priča o Malom Čkalji, legendarnom Dorćolcu, koga verziranija publika zna iz BeGe Fankove himne, „Leto u gradu“, i jedno „odrepovano“ “ZekZekDaDadumle“ učinili su da se istog časa, istope barijere između „dva smo sveta različita“. Otad, mali silovatelj i ubica, poznat pod „konspirativnim“ nadimkom Ćilim svima je unaokolo pričao kako ja bacam „mnoge dobre REP-ove“.

Dan kasnije, jednim intervjuom izboksovao sam za sebe sjajnu sobu, u kojoj su obitovala samo fina gospoda. Sada su jedine „nevolje u raju” bile svađe tipa da li će se te i te večeri na TV-u gledati Džejms Bond ili pak Ružica Veljković. Jer, pazite u zatvoru se dobro detektuje svaki vid kako onog institucionalnog, na osnovu boje kože, tako i onog kulturalnog rasizma, zasnovanog na pažljivo negovanim prerogativima starog dobrog ukusa.

Tako je neko lišen prava na TV užitak zato što je veći deo života čistio govna po kanalizacijama pa za bolje od Pinka ili Hepija i nije, a neko je direktor pa mu gledanje Zorana Kesića, po difoltu, pripada. Ali, kada su neke daleko ozbiljnije stvari bile u pitanju svi smo istog časa bili tu jedni za druge.

U pomenutoj „fantastičnoj osmorci”, naročito se izdvajao najmlađi među nama poznat I kao „my nigga Mos”. Višestruki povratnik u ovo zdanje, pasionirani slušalac Rude i Kojota, Mos je od naših prvih susreta, još u prolaznoj sobi, načeo među ubicom, mnome i silovateljem priču o hiperromantičnoj vezi sa izvesnom Isi.

U novoj sobi, u kojoj se vezao za mene, nastavio je svoju sagu koja me je podsećala na vlastitu ljubav shvaćenu kao duboki poremećaj zavisnosti. Ali, ne lezi vraže, Mos je bio trikster. I to kakav. Trikster, koji se ne odbija. Pored Isi tu je bila i njegova najbolja životna prijateljica s kojom je delio „eksere” i toplo-hladne noći na rejvu u Barutani da sam ja uskoro imao to slatko zaduženje da pišem ljubavna pisma i za jednu i za drugu.

I tu negde između vojnički strogog Tome, opuštenog Neđe, govorljivog Utibora, domaćinski raspoloženog Miće tekla je naša, „opuštena”, zatvorska idila. Ispresecana tek ponekad duelima u vidu Karleuše, to jest Zvezdi Granda protiv Bonda.

Na zatvorskim šetnjama upoznao sam bulumentu likova od onih koji vas podržavaju jer vide da ste prvi put tu, pa sve do onih kojima je ista ta podrška neophodna jer su tek tako naglavačke, krivo optuženi bačeni u veliki Beograd iz recimo, čest je bio slučaj, rodnog Lazarevca.

I onda kad su se stvari lagano ustalile i posle početnog šoka vratile u normalu usledio je novi šok. Moj premeštaj u takozvanu Zatvorsku bolnicu.

Osetio sam se kao u pesmi Ane Bog, „pritisak 200 sa 100, a ja ne osećam to”, s tom bitnom razlikom gde bre nisam osećao svoj pritisak od dobrih 190 sa 60. Moja situaciona napetost je bila tolika da se svakog časa mogla seći vazduhom. Ja sam bio Rastkov strah od bolnice, Rastkov strah od lekara, Rastkov strah od svega. A ponajviše od života. Ovakvog.

Ali, lekari su dali sve od sebe i pomoću blokatora snizili mi pritisak na sasvim prihvatljiv i kao rukom odneli sve moje tahikardije i hipertenzije. Uplašio sam se, tada da će jedna moja davnašnja tajna, vezana za katastrofalno loš vid biti razotkrivena, ali srećom nije.

Ono što vam posle tih intervencija ostaje, tokom boravka u zatvorskoj bolnici jeste neverovatno osećanje dosade. Jer tamo je toliko dosadno da vam je za dosadno potrebna APSO-JEBENO-LUTNO nova reč. Tu “vanvremensku” dosadu presecaju “leteće izmene” koje bombarduju vašu sobu oličene u vidu raznih simulanata, koji naokolo glume ludilo kako bi sebi smanjili svoje kazne, a drugima dokazali filozofove teze o tome kako živimo u vremenu, u kojem sociolozi govore jadno, dok jadnici počinju da govore sociološki. Kako bi se opravdali. Uostalom znate ono Žižekovo o skinsu koji govori poput socijalnog radnika o svojoj teškoj životnoj situaciji, o životu u sivoj zoni socijalne egzistencije, koja ga je dovela do toga da počne da mlati ni krive, ni dužne Rome.

Tu, usred Odeljenja za psihijatriju za mene se vezao izvesni Snupi. Čovek koji je brižno negovao svoju teoriju elemenata, po kojoj je, u nekom začudnom bućkurišu loše svarenog Junga i jin-janga, svaki čovek jedan element tipa, Dragan Nikolić i Nemanja Kojić-Kojot su osećaj, koji je u životnoj potrazi za drugim elementom. Naravno svaki naš pokret prati se zahvaljujući čipu, koji su tajne službe implementirale u naše oči. Posebnu stavku, u opusu ovog čoveka koji je ubio vlastitog oca, nakon što su mu to naredili glasovi među kojima su bili glasovi nekih naših poznatih repera, bile su Snupijeve zapovesti.

“Ne kradi!”, “ne laži!”, “ne ubij!”, “radi!” i na kraju, naravno, “uzdaj se u svoj osećaj!”

Za Snupija smrtni greh bio je oličen u razvratu, koji je za njega predstavljao recimo povišen ton ili samo gledanje televizije.

A šifra koja je po Snupiju držala sve pod kontrolom bila je da vojska drži sve, ali baš sve u tajnosti.

U nekim trenucima, Snupiju bi se ukazao falus na nebu, u obliku pisma, koje mu je pisala izvesna Jelena i preko kog mu je slala vlastiti broj telefona. A u nekim trenucima prilikom boravka u vojsci Snupija bi poljubila i halucinacija u obliku repera Đusa, za koga se dvoumio da li je element mutant ili Bog. Budući da kako nas je svojom profetskom, bodrijarovsko-vorholovskom porukom podučio MC Fleks da samo duhovi i mutanti opstaju u programu.

Za sve vas zainteresovane, Janko je i autor bogatog rep opusa, koji je klasifikovao kao neufurani rep, a veruje i da mu se brojni srpski reperi obraćaju direktno kroz svoje tekstove.

Snupijev životni cilj da se njegova bolest raširi svima, i njegov izbor da ja budem njegov biograf učinila je da se osetim malo kao neki srpski Truman Kapote. “Hladnokrvno ubistvo” i te fore, znate već.

Kako bilo, nadam se da će psihijatrijsko lečenje na “meri” Snupiju jako pomoći, a kada sam ja u pitanju, kad se podvuče crta, shvatite ono Sloterdajkovo da je ljudski gnev, a ne zdrav razum najbolje raspoređena tvar na svetu i da zahvaljujući gnevu srditi, poput metka, putujete u svet kao u samu borbu.

Kao što sam to, uostalom, još u aprilu 2018. napisao u jednom od hiljada pisama izvinjenja gospođi N. Ali gnev ni tada nije sasvim popuštao, a on kad se nakupi, kad se dovoljno akumulira, obavezno završava u bočicama sa natpisom ”MRŽNJA” i tada obavezno porađa žeđ za osvetom. A tada spasavaj se ko može.

Jer kako reče moja drugarica Slavica, videla sam ja da si u tim trenucima bio van sebe. Na kraju, naravno, nije niko nastradao osim mene samog, ali je zlo naneto nekim ljudima, koji to nisu zaslužili a do kojih mi je i te kako stalo.

Naposletku, morate se suočiti sa bolnom činjenicom da ste i vi samo čovek, a ne ona nedostajuća karika na putu od čoveka ka natčoveku kako je to Niče verovao ili od čoveka ka mašini kako to i dalje Metju Barni i Dona Haravej veruju.

Stoga, svima oštećenima za kraj jedno obično, bedno, ljudsko izvini. A najveće onoj bez koje bi ovaj naš svet bio samo beskrajni plavi krug lišen svoje ubedljivo najsjajnije zvezde u njemu.  

Rastko Ivanović