Sudbina slavnih jeste da poput žrtvenog jarca delaju i trpe umesto
drugih ljudi. Da li slika leša Vitni Hjuston na naslovnoj stranici
jednog tabloida predstavlja ultimativnu žrtvu koju jedna zvezda može da
učini za svoje obožavaoce?
Nekada, u zlatnim danima Holivuda, smatralo se da je ono što čini jednu
zvezdu zvezdom njen herojski identitet, njena izuzetnost, superiornost,
nedodirljivost i, naravno, moć transgresije.
Tada se
podrazumevalo da su zvezde mitskog kalibra one herojske individue koje
nadilaze ograničenja zadatog života, koje ruše društvena pravila,
sabotiraju moralne konvencije, brišu barijere među polovima, bivajući
veće od efemerne stvarnosti i veće od samog života. Zbog toga su od
pedesetih godina 20. veka zvezde izrasle u simbol nove religije čiji je
prvosveštenik postao Endi Vorhol, „pilula je postala nafora, a Džoni
Voker zamena za krv Hristovu“.
Stoga je sudbina slavnih bila,
kao i sudbina junaka u svim mitologijama - da poput žrtvenog jarca
delaju i trpe umesto drugih ljudi. Tu se krio i razlog zašto su zvezde
neretko na koncu umirale mlade - njihova mitska dimenzija podrazumevala
je smrt. A smrt je bila njihova poslednja predstava. To je bila ona
karika koja ih je iz legende selila pravo u mit.
U vremenu
večne sadašnjosti, kad su sve stvari izgubile dimenziju budućnosti, nema
više potrebe za mitskim zvezdama. Jer, nekada je sistem davao smrt i
dozvoljavao život. Danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.
Nekada su zvezde, na čiji identitet je vlasnička prava imao Holivud,
svoju slobodu pronalazile u smrti. Shvatajući da je čist identitet čista
smrt, zvezde poput Džejmsa Dina i Merilin Monro odlazile su sa ovog
sveta pravo u legendu vrlo rano.
Od kada je šizofrenija od
bolesti evoluirala u životni stil, svaka zvezda može da se krevelji iza
mnoštva različitih maski. U atmosferi opšte karnevalizacije identiteta
sada se sve uloge mogu igrati i to u isti mah. Tako umesto nekadašnjeg
čistog identiteta kao čiste smrti sada svedočimo odsustvu bilo kakvog
identiteta.
Ono što je industrija nekada nastojala da sakrije,
da potisne kao zabranjeni sadržaj, danas se obelodanjuje. Širom su
otvorene sve odaje.
Prekomerni ekscesi postali su svakodnevna obaveza.
Samim tim, smrt zvezde zadobija ekskluzivnu notu. I ne samo to, zvezde
danas umiru više puta, tačnije, onoliko puta koliko je medijima i
gladnoj publici potrebno.
U vremenu u kome se stalno traži da
se zaista desi nešto stvarno, dešava se nešto isuviše stvarno. Desio se
onaj tren kada se totalnost oklizne i pokaže nam svoje pravo lice. Tada
vidimo sve ono što stalno gledamo, a ne želimo da vidimo: sve one
krvožedne menadžere i vrebajuće korporativne lešinare koji će sve
uraditi da namaknu još profita. Pa i da organizuju direktan prenos
nečije smrti uz nadu po nekog otpevanog tona kako koncert ne bi bio
otkazan.
Setimo se samo kada je Kurt Kobejn bio u komi, magazin
People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće naslovnu stranu,
ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće mu posvećeno pola
strane.
U ovom slučaju, smrt Vitni Hjuston donela joj je naslovnicu.
Jer samo mrtva zvezda je dobra zvezda. A mitovi... pa mitovi su uvek nezasiti.
Današnji povećani
intenzitet slika smrti, predstavlja pre put ka otupljivanju osećaja za
tragičnost poslednjeg čina, nego što doprinosi osećanju njegove
svetosti.
U našem svetu prilagođenom stanju vrtoglavice, čovek možda još uvek ne
može skinuti poklopac vremena sa smrtnog života, ali on je u mogućnosti
da ukloni sva ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja se mogu
iskusiti pre nego što se dostigne to drugo, neumitno ograničenje. Samim
tim, savremeni sled stvari učinio je da astronomski troškovi terapija iz
prošlosti više nisu neophodni.
Nove i poboljšane dijete,
spravice za fitnes, beskrajna prostranstva kiber-prostora, čudesa
genetskog remonta, veličine grudi koje se smanjuju ili povećavaju,
promene pola, zamene rodnih uloga, nove vrste pića i frizura i
svakodnevne rutine prilagođene najnovijoj modi... sasvim fino će
odraditi posao. Možete da budete bilo ko ili bilo šta, možete da imate
seks sa bilo kime ili čime. Šta god da se desi nema potrebe za
očajavanjem.
Da li to, onda, znači da više ništa ne može da
uzbudi čoveka u 21. veku? Ne znači. Jer tu je smrt. A u našem besmrtnom
univerzumu smrt je danas na ceni. Štaviše, u 21. veku “tržišna vrednost
patnje i smrti postala je veća od one koje su imali seks i uživanje”.
Jer u svetu u kome dolazi do pornografske materijalizacije svega, upravo
je smrt postala najveće uživanje. Bilo da je izolovana i distancirana
staklenim omotima i prezervirarna u jednom stadijumu pomoću formaldehida
- kao u radovima Demijena Hirsta, ili obasjana svetlošću reflektora kao
u slučaju Džejn Gudi, smrt je danas postala ostvarenje rada sna krupnog
kapitala.
Ilustraciju ovih reči nači čemo samo ako se
prisetimo kako je mesto na kome su nekada bile kule bliznakinje, Ground
Zero, nakon terorističkih napada od 11. septembra postalo Meka za
turiste- mesto na kome su terorizam, turizam i patriotizam igrali ruku
pod ruku. Turisti su tih dana dolazili čak iz Japana da bi videli, da bi
osetili i opipali “tu realnost”, dok su kolekcionari i kustosi na mestu
nesreće odabirali po svom estetskom sudu artefakte terora, koji će biti
izloženi na nekim budućim izložbama.
Karta za Graund Zero je
bila besplatna za sve one hodočasnike koji su želeli da se povežu sa
svojom istorijom bez mehanizama posredovanja, sa maksimalnom
transparentnošću, bez stajanja u redu: bila je to karta overena na
određeno vreme, na vremenski interval od karakterističnih petnaest
minuta. Kao da je vorholovski šapat odjekivao u vremenskom ograničenju
na tih magičnih petnaest minuta koji su obezbeđivali brzi prolaz do
Groundzerolanda.
Slike su tom prilikom razgrabljene, suveniri
su kupljeni, majice su prodate, dizajnirane naočare su ulovljene. Kao i u
slučaju torture iz Abu Graiba, kada su scene brutalnog mučenja iz
američkog zatvora dobile svoju meku repliku u italijanskom izdanju
magazina Vogue iz septembra 2006. godine, a sve u cilju promovisanja
novih modnih linija. Ista sudbina zadesila je i slavne ličnosti.
Princeza Dajana je postala mnogo življa posle svoje smrti za mnoge
ljude nego za života. Kao što je i Vitni Hjuston posle svoje smrti
postala meta novog tabloidnog lova: da li se udavila u kadi, da li je u
klubu krvarila iz kolena noć pre smrti, da li je bila prikrivena
lezbejka... Lako bi bilo reći da su Ledi Di i Vitni žrtve „društva
spektakla“, a mi pasivni voajeri njihovih smrti.
No, reč je o
daleko kompleksnijoj dramaturgiji, o kolektivnom scenariju u kojem su
mase igrale neposrednu ulogu, ulogu u pravom rieliti programu javnog i
privatnog života ovih diva čije su okruženje predstavljali mediji.
Paparaci iz tabloida bili su samo prenosnici te pogubne interakcije, a
iza njih smo svi mi čija žudnja oblikuje medije – mi koji smo masa i
medij, mreža i provodni elektricitet.
Uostalom, videli smo kako
su satima neposredno po objavljivanju vesti o smrti Vitni Hjuston,
društvene mreže eksplodirale od izjava večne ljubavi i beskrajne tuge, i
– očekivano – malog, ali snažnog izliva grubih čak i okrutnih šala.
Zagušljiva sentimentalnost i varvarska bezosećajnost su, naprosto, dve
strane istog novčića. Žena koja je u drugom delu svoje karijere bila
svedena na pop-kulturni vic iznenada je u svojoj smrti postala ono što
je bila na početku karijere – američko srculence.
Slična stvar
se desila i u julu 2011. godine po smrti Ejmi Vajnhaus. Tih danaTviter
je očekivano bio zatrpan vestima o smrti neo-soul dive i ona je u roku
od odmah postala trending topic broj jedan zaslugom ljudi koji su bili
šokirani ovim nemilim događajem. Nedugo zatim su i slavne ličnosti
počele da tvituju kako su baš oni poznavali pravu Ejmi, polažući
autorska prava na njenu ličnost.
Ljudi koji su je poznavali
krenuli su u svojim izjavama za javnost da objašnjavaju ko je ona bila,
dok su šou-biz piskarala - ljudi koji su je sreli na pet sekundi u
toaletu Kamden paba - počeli da spekulišu kako je umrla i kakva je
sudbina njenog nasleđa. Čak su i blogeri ovim povodom stupili u akciju,
pa su jedni pričali priče kako su je videli uživo ili je upoznali pre
nego što je postala zvezda, dok su drugi koji su sa njom delilil problem
„zavisnosti“ objašnjavali kako samo oni mogu da razumeju kroz šta je
prolazila.
U Beogradu isti oni ljudi koji su za ulaznice za
poslednji koncert pokojne dive tražili novac natrag, po njenoj smrti su
pokušavali na e-bayu da prodaju iste te ulaznice po početnoj ceni od 500
funti.
Za to vreme pop kripta je spremno dočekala svoju
mumiju. Prodaja njenih albuma je porasla za 37 000 primeraka odmah po
smrti. Takve stvari nisu ništa novo. Setimo se kada je Kurt Kobejn bio u
komi magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće
naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće
mu posvećeno pola strane.
U budućnosti neko će namlatiti pare
na memoarima. Na nekoj budućoj aukciji vlas kose sa Ejmine čuvene punđe u
stilu 60-ih nadmetaće se raspuklom kutijom delimično neiskorišćenih
Ramzes kondoma koja je pripadala Rudolfu Valentinu i kapi menstrualne
krvi Lejdi Gage ili Rijane. U srednjovekovnoj Evropi su prodavali galone
devičanskog mleka a mi smo mislili da je ono mračno doba.
Stoga smo danas, ako sve ovo imamo u vidu, svi uronjeni u istu sudbinu
koja predstavlja samo kolektivno ispunjenje žudnje. Može se reći da još
nismo daleko odmakli od štokholmskog sindroma: taoci smo tabloidnih
informacija, no potajno pristajemo na to stanje. Sve ovo nam zato
pokazuje da industrija smrti čini da oni koji umiru svojom smrću
ispunjavaju živote onih koji žive. Jer, kako nalažu biopolitičke
zakonitosti današnjice nekada je sistem davao smrt i dozvoljavao život,
dok danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.
Biopolitički
motiv je ovim putem ispunjen: stanovništvo je održano zdravim i
neozleđenim, izlečenim od terorističkog kancera, dok mediji ostaju
vlasnici eksluzivnih prava na smrt. A smrt... smrt se potvrđuje kao
ostvarenje rada sna krupnog kapitala.
„Apsolutna drugost“ koja
je odvajala iskustvo smrti od svih drugih životnih iskustava, sada je
postala uobičajena karakteristika svakodnevice, čime je divlja zver
pretvorena u kućnog ljubimca. Ona je svuda i nigde. Ona se nalazi svuda
oko nas, ali se mi više uopšte ne razlikujemo od seljaka iz Čehovljevog
Paviljona br. 6, koji kolje ovce i telad u svom dvorištu, a da više i ne
primećuje krv. Povećani intenzitet slika smrti doprineo je otupljivanju
osećaja za tragičnost poslednjeg čina, uništavajući osećanje njegove
svetosti.
Čini se da i ako smrt jednom dođe, „treba samo pritisnuti dugme i promeniti kanal“.
Kada govorimo o
najvećim mitovima u našem globalnom selu, ne možemo ni u kom slučaju da
zaobiđemo zvezde. Kao u kakvoj pesmi čijeg refrena ne možemo da se
otarasimo, one su svuda!
Zvezde nas prate sa glatkih stranica lakovanih časopisa, pohode
nas sa ekrana plazma televizora, javljaju se pod reflektorima billborda i
kroz pulsiranje neona. A, stvari se ne menjaju ni po njihovoj smrti.
Jer, zvezde umiru onoliko puta koliko je medijima i gladnoj publici
potrebno.
Nekada u zlatnim danima Holivuda, smatralo se da je ono što čini jednu
zvezdu zvezdom njen herojski identitet, njena izuzetnost, superiornost,
nedodirljivosat i, naravno, moć transgresije. Tada se podrazumevalo da
su zvezde mitskog kalibra one herojske individue koje nadilaze
ograničenja zadatog života, koje ruše društvena pravila, sabotiraju
moralne konvencije, brišu barijere među polovima, bivajući veće od
efemerne stvarnosti i veće od samog života. Zbog toga su od pedesetih
godina 20. veka zvezde izrasle u simbol nove religije čiji je
prvosveštenik postao Endi Vorhol, „pilula je postala nafora, a ’Džoni
Voker’ zamena za krv Hristovu“.
Stoga je sudbina slavnih bila,
kao i sudbina junaka u svim mitologijama - da poput žrtvenog jarca
delaju i trpe umesto drugih ljudi. Tu se krio i razlog zašto su zvezde
neretko na koncu umirale mlade, jer je njihova mitska dimenzija
podrazumevala smrt. A smrt je bila njihova poslednja predstava. To je
bila ona karika koja ih je iz legende selilo pravo u mit.
U
vremenu večne sadašnjosti, kad su sve stvari izgubile dimenziju
budućnosti, nema više potrebe za mitskim zvezdama. Jer, nekada je sistem
davao smrt i dozvoljavao život. Danas sistem daje život i dozvoljava
umiranje.
Nekada su zvezde na čiji je identitet vlasnička prava
imao Holivud svoju slobodu nalazile u smrti. Shvatajući da je čist
identitet čista smrt, zvezde poput Dina i Merilin Monro su odlazile sa
ovoga sveta pravo u legendu vrlo rano.
Od kada je šizofrenija
od bolesti evoluirala u životni stil, svaka zvezda može da se krevelji
iza mnoštva različitih maski. U atmosferi opšte karnevalizacije
identiteta, sada se sve uloge mogu igrati i to u isti mah. Tako umesto
nekadašnjeg čistog identiteta kao čiste smrti sada svedočimo odsustvu
bilo kakvog identiteta.
Ono što je industrija nekada nastojala
da sakrije, da potisne kao zabranjeni sadržaj danas se obelodanjuje.
Širom su otvorene sve odaje.
Kako je rekao Martin Ejmis, u redu je da dobiješ ono što želiš, čak iako je to tvoja sestra ili pas.
U takvoj konstelaciji, buntovne zvezde imaju produženi rok trajanja.
Disciplinovane tržištem one imaju iluziju da mogu da rade šta žele i
kako žele. Kako subverzija više ne mora da prolazi kroz čvrst kordon
cenzure, jer je dobrodošla, onda svaki fan u vremenu zabrane zabrana,
može u svojoj omiljenoj zvezdi da ima svoj fetiš, svoju „laž koji mu
omogućuje da podnese nepodnošljivu istinu“. Malo privida “realnog
života“, vitalističkog elana i raznolikosti u svom tom vegetiranju u
sterilnom hedonizmu nije naodmet.
Sami fabrikovani pobunjenici poslušno igraju svoje uloge. Zauzvrat mirno dočekuju zasluženu penziju.
Samim tim, smrt zvezde zadobija ekskluzivnu notu. I ne samo to, zvezde
danas umiru više puta, tačnije onoliko puta koliko je medijima i gladnoj
publici potrebno. Ne svedoči li o tome slučaj Majkla Džeksona? Ili
priča o devojci koja u detinjstvu nije znala da li želi da bude Majkl
Džekson, ili, jednostavno, želi da se uda za njega: Ejmi Vajnhaus.
AMY, AMY, AMY
- Priča o Ejmi Vajnhaus je priča u kojoj se brikoliraju mnogi stari
rokenrol mitovi. To je priča o meteoru koji je sagoreo u mračnoj noći,
koja je progutala mnoge sjajne zvezde. To je, ujedno, i priča o devojci
koja nam je pružila dašak pobune u svetu, u kome nema više robova, jer
svi žive u iluziji da su slobodni.
Drugim rečima, priča o Ejmi
Vajnhaus je otelovljenje mita o Faetontu, prerušena priča o jednoj
kometi koja je pala na zemlju i izbacila je iz ose. To je nova priča
koja počinje starim mitom o Detetu Pesniku, koje u ovom slučaju, u
devetoj godini odlazi u Suzi Ernšo pozorišnu školu, u desetoj
godini osniva svoju rep grupu, gitaru svira s trinaest godina, dok
zamišlja da je u publici sluša Toni Benet, a već u pubertetu počinje da
nastupa s džez bendovima. To je mitska priča o pobunjeniku, čija
anarhoidna krv ne trpi rigidna društvena pravila. To je i priča o
devojci koja je, kako je izjavila njena učiteljica glume Silvija Jang,
bila i suviše nesrećna da bi išla u bilo koju školu. Zato i biva
izbačena iz iste sa 14 godina.
A sve, kao i u svakoj herojskoj priči, počinje činom
inicijacije, kada Ejmi u detinjstvu, uz oca Miča, toliko sluša Sinatru,
da bi i svoj debi-album nazvala Frank. Jer, ne zaboravimo: u
šou-biznisu su svi pomalo Frenk Sinatra. Tokom mladih dana junakinje,
otac mora da napusti porodičnu priču, kako bi odrastanje junakinje bilo
zaklonjeno mitološkim mistifikacijama. Tako i biva. Zato prvi veliki
izazov u životu dive nastupa u adolescenciji, kada život, po rečima
Dženis Džoplin, postaje pukotina izazvana geološkom greškom.
U
tom turbulentnom periodu, heroj mora da prevaziđe adolescentsku krizu. U
slučaju Hendriksa uzrok krize je bila smrt majke, u slučaju Ejmi razvod
roditelja. Kao posledica porodične drame junakinja tada prvi put klizi
niz hemijsku stranputicu.
Vreme sve više provodi u društvu
bake, iskrene zaljubljenice u džez, koja se tokom 1940-ih zabavljala s
britanskim velikanom te muzike Ronijem Skotom. Kako to već biva u
pričama o velikim rok zvezdama, i Ejmi je poput Apolona samu sebe
zatočila u gaj sumorne adolescencije.
Tako je propustila voz
koji vodi do kolotečine dosadne sredovečne sigurnosti. Umesto na
rehabilitaciju, Ejmi okružena bakinim pločama odlazi u mitsku zemlju
ukletih diva. U toj zemlji čuda, zaboravlja sebe, igra se da je neko
drugi, ali ne da bi bila „kao“, već da bi se preobrazila i postala
neuporediva.
Jer, kako je govorila velika Bili Holidej, s kojom
su Ejmi često poredili, „na svetu ne postoje dve iste osobe, a tako je i
u muzici, inače to ne bi bila muzika“.
Postavši izvrstan student soula, džeza i bluza,
Ejmi posle silaska u donji svet izlazi na zaslepljujuće sunce. Rađa se
dete ženskih kolosa Dine Vošington, Bili Holidej, Sare Von, Arete
Frenklin i Ete Džejms. U sedamnaestoj godini potpisuje svoj prvi ugovor s
kompanijom Universal. Svet upoznaje devojku kose crne kao
gavranovo krilo, „laku kao vazduh i jaku kao viski“, kojoj džez i soul
stoje kao usko pripijene haljine. Snima dva albuma – Frank (2003) i Back To Black (2006) - na kojima sastojci iz istorije soula i džeza plivaju kao šargarepa u zlatnoj supi preoblikovanog Motown
zvuka. U ova dva paketa zanosa i patnje, duboke emotivnosti i duhovitih
opaski, našle su se „pesme koje traju tri minuta i večno“. Ceo svet
počinje da govori o britanskoj Jevrejki, s „kašičicom burbona u glasu“,
koju su po profesoru Dejvidu Kameronu, kada je imala 19. godina, na
slepo, zamenjivali za znatno starije crne dive.
Zvezda je rođena. A sa njom i mit.
ZVEZDA JE ROĐENA – Mitovima udahnjujemo život tako
što poverujemo u njih. A glas Ejmi Vajnhaus je, po muzičkom kritičaru
Stivu Jensenu, učinio da ponovo verujemo. Budući da je kao mit učinila
da ponovo verujemo, sada kao žrtvena životinja, zvezda živi samo kroz druge. A, tu se u svrhu potpaljivanja mita rađa mnoštvo glasova.
Tako je opšte mesto, za muzičke kritičare, postao stav da je u svetu
plastične pop produkcije, Ejmi bila potentni eliksir crne muzičke
nostalgije.
Pojedine feministkinje su videle Ejmi kao predvodnicu nove sorte
feminizma, koja odbacuje gnjecavi romantizam Bridžet Džons. Feministička
spisateljica Keti Leti, autorka bestselera Kako da ubijete svog muža,
govorila je da je hedonizam Ejmi Vajnhaus za divljenje, jer ona ne živi
na divljoj strani, ona njome trći, i to na visokim štiklama.
Modni gurui su u junakinji naših dana videli modnu ikonu. Tako je u očima Karla Lagerfelda, Ejmi bila nova Bardo.
Zagovornici politike afroameričke autentičnosti, poput Dafne Bruks, u
Ejmi su videli još jednu verziju belog čokoladnog sna pukovnika Toma
Parkera: Elvisa reinkarniranog u telu bele žene koja peva kao crnac. Po
Bruksovoj, ceo album Back to Black predstavlja izraz čežnje
bele žene za crnim muškarcima, a na koncu je zaključeno da ni sama Ejmi
nije želela ništa drugo nego da bude crni muškarac!
No, ni to nije sve. Za apologete, poput pisca Eda Pavlića, snaga
tekstova Ejmi Vajnhaus je u rangu tradicije Kitsa, Bili Holidej, Harta
Krejna, Silvije Plat, Dine Vošington, Marvina Geja i drugih, koji su
hodili pohabanim ivicama svog života i svoje psihe. Neki drugi su
isticali da ona nije govorila o ljubavi i romansi, kao njene preteće već
o zavisnosti, seksu, i o – kako to kaže Dvora Mejers - omiljenoj
emociji svake Jevrejke – krivici. I ima toga još puno: od rasplodne
seksualnosti do priča da u You Know I’m Now Good, njeno
žaljenje zbog svega što je pogrešno uradila, odaje utisak kao da kleči
na kolenima sinagoge za Jom kipur, osim što umesto da koristi šofaru ona
svoje grehe ispoveda trubama, ritmovima i bubnjevima u produkciji Marka
Ronsona...
Ali zaključak je nedvosmisleno jasan. Jedna osoba
postojala je u različitim interaktivnim odnosima sa različitim vrstama
publike. No, niko ne zna ko je bila prava Ejmi, kao što ni do danas ne
znamo ko je prava Merilin Monro? Ona koja čita Dostojevskog i Tolstoja i
piše poeziju u svom apartmanu ili glamurozna, glupa plavuša koje se svi
sećaju sa fotografija i filmskih postera. Susan Strazberg je rekla da
niko nije napisao definitivnu knjigu o Merilin Monro: „Ona je bila mnogo
više od onog što ljudi misle na različite načine“. Ali, ona je bila
pretvorena u kliše čija je funkcija da pozira našem oku.
Baš kao i Ejmi koja je postala Ejmi: monstruozni dvojnik
pripijen uz telo poput tumora. A, dvojnici ne umiru lako. Jednom kada se
materijalizuju, kada postanu vidljivi, oni najavljuju predstojeću smrt.
Na kraju, svako ko otvori vrata mitske zbilje, više ne nalazi izlaz. A svako ko dodirne mit postaje žrtva mita.
ZVEZDA JE MRTVA – Tako je bilo i u konkretnom slučaju
Ejmi Vajnhaus. Na delu je bio kako je to 2007. primetio muzički kritičar
Daglas Volk- romantičarski mit o ukletoj pesnikinji koja skončava
samoubistvom na radost svoje publike. Mašina koja je na svom putu već
ostavila puno leševa svesrdno joj pomaže u tome. Sve se pretvorilo u
začarani krug. Zvezda tada mora da igra svoje likove do kraja: kao
Hendriks koji je privatno kupovao umetničku muziku, a na sceni je morao
da bude razigrani „divljak s Bornea“. Njen život postaje pokretna traka
skandala, odlazaka i povrataka s rehabilitacije, svađa i tuča s
tadašnjim mužem Blejkom Filderom. Sve nalikuje onoj priči o Merilin,
koja špenadlom buši pilule da bi sadržaj što pre ušao u sistem. Kao u
slučaju Kobejna, od koga je industrija zahtevala novi Nevermind, od Ejmi se očekuje novi Back to Black.
Odlasci i povratci sa rehabilitacija postaju sve učestaliji. Sve do
poslednjeg čina nepristajanja i pobune, koji se desio baš u Beogradu.
Ono što se tog 18. juna 2011. dogodilo bio je klasičan povratak
potisnutog, koji na kratko dovodi do dekonstrukcije mita. Kao na nekoj
slici Lusijena Frojda, ili fotografiji Dijane Arbus, tada se desio onaj
trenutak kada poklekne despotizam fikcije- kada popusti zabrana
stvarnosti, kako bi videli nešto veoma ružno što u toj stvarnosti
postoji.
U vremenu, u kome se stalno traži da se stvarno desi nešto stvarno,
desilo se nešto isuviše stvarno. Desio se onaj tren kada se totalnost
oklizne i pokaže nam svoje pravo lice. Tada vidimo sve ono što stalno
gledamo, a ne želimo da vidimo: sve one krvožedne menadžere i vrebajuće
korporativne lešinare koji će sve uraditi da namaknu još profita. Pa i
da organizuju direktan prenos nečije smrti. Besna gomila bi je prebila
do smrti. Ni štampa nije bila dobrohotnija.
I kao da u vremenu koje je ispraznilo sve puteve žrtvovanja ovde
nailazimo na tu veliku mitsku temu. Kao da vidimo kraljevsku žrtvu koja
se ritualno žrtvuje u radnjama grčkih tragedija kako bi se zajednica
suočila sa svojim zlom i pročistila (I. Medenica). Kao da onaj opsesivni
strah od patnje, od neuspeha, od slabljenja svoje životne pozicije,
opsesivne zavisti prema onima koji su bolje uspeli se prenosi na zvezdu.
Ona podnosi žrtvu.
Zvezda se povlači u svoju samoću. Raspeta između krda i usamljenosti,
posle mesec dana umire. Policija je 23. jula 2011. oko 16 časova
pronašla njeno mrtvo telo. U vremenu odsustva tragičnog, što ovo vreme
čini još tragičnijim, dobili smo savremenu tragediju. Kamden skver gde
je živela postao je svetilište kao u slučaju Morisona Perlašez.
Pop kripta je spremno dočekala svoju mumiju. Prodaja njenih albuma odmah
je porasla za 37 000 primeraka. Setimo se kada je Kurt Kobejn bio u
komi magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre
dobiće naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi
biće mu posvećeno pola strane. Potom se pomalja i najčešći zaplet našeg
doba teorija zavere, u vidu pitanja: Da li je Ejmi otišla zato što je
njen partner odbio brak s njom. Ovakve teorije će se vremenom samo
širiti, zadovoljavajući voajersku halapljivost publike. Neko će
namlatiti pare na memoarima. Na nekoj budućoj aukciji, vlas kose sa
Ejmine čuvene punđe u stilu 60-ih, nadmetaće se sa raspuklom kutijom
delimično neiskorišćenih Ramzes kondoma, koja je pripadala Rudolfu
Valentinu, i kapi menstrualne krvi Lejdi Gage ili Rijane. U
srednjovekovnoj Evropi su prodavali galone devičanskog mleka a mi smo
mislili da je ono mračno doba.
Na kraju, nedostaje samo Vorhol da je oslika. Ali i bez njega njeno lice
i muzika ostaće okvireni u večnosti. A mitovi o Ejmi će nastaviti da
se umnožavaju, kao i oni drugi. Industrija će tražiti nove heroje i
nove mitske zrtve za prestižnu ložu Kluba 27. Jer samo mrtva rok zvezda
je dobra rok zvezda. A mitovi... mitovi su uvek nezasiti.
Tako će i Ejmi nastaviti da se vraća u vidu mita: od dueta sa Tonijem Benetom (Body and Soul), preko posthumnih albuma (Lioness: Hidden Treasures) do filmova, teorija, spomenika, a možda i u vidu holograma.
Imajući sve ovo u vidu postoje oni koji smatraju, da kada bi samo mogli
da odbacimo otrovno zaveštanje mita, bili bismo slobodni. Takva nada je,
međutim, sama po sebi mit (Teri Iglton).
Jer, mitovi nas dele na nas i njih, mitovi određuju sudbine naroda i rok
zvezda.. Ali, mitovi su i one plodotvorne iluzije, koje nam omogućavaju
da živimo i napredujemo u ovom negostoljubivom svemiru.
Uostalom, da nema mitova i da nema zvezda, bili bismo u opasnosti da
vidimo sve ono nevidljivo, nemoguće, nepredočivo i nedostižno – a to je
samo lice sveta.
Da ste 1969. godine priupitali nekog Afro-amerikanca koga smatra svojim liderom, odgovor bi se odnosio na neko od ovih imena: Martin Luter King, Malkolm X, E. Klever i Muhamed Ali. Mnogi su Kinga smatrali preblagim, dok je Malkolmov stav „pobiću sve belce i Jevreje“ bio militantan i neprihvatljiv. Između ove dve vatre nalazio se Ali, a da pritom nije pripadao nijednoj. Bio je samo svoj. Bogomdan za uiogu vođe.
Svoje rođeno ime, Kasijus Klej, dobio je po američkom zemljoradniku i robovlasniku iz XIX veka koji je prvi dao slobodu robovima.
„Kada pogledate Mis Amerika vidite belkinju, kad pogledate Mis sveta vidite belkinju, kad pogledate Mis Univerzuma vidite belu ženu. Čak je i Tarzan, kraljl džungle u našoj rodnoj Africi belac. “
Na njegove verske i političke stavove prelomno je uticao poziv u američku vojsku, 1964. godine. Tom prilikom je za sve tri američke TV mreže (koliko je tada postojalo) rekao: “Ne želim da idem u rat protiv Vijetkonga, jer me tamo niko ne zove ‘niggerom’. ”
Čovek koji je podigao optužnicu protiv Muhameda Alija, bio je Remzi Klark, odličan prijatelj Slobodana Miloševića, koji je trebao da ga pravno zastupa pred Haškim tribunalom.
Od 100 mečeva u koliko je Ali boksovao tokom karijere, samo 5 je izgubio. Osvojio zlato na O.I. u Rimu 1960, jednu titulu u lakoj i čak tri u teškoj kategoriji.
Kasijus Klej – Muhamed Ali, je prvi čovek koji je naučio da prima udarce pre nego što ih zada.
ALI BOMAYE!
Kasijus Klej je počeo da boksuje u 12. godini, i napredovao je od amaterskog boksa do pobede na O.I. u poluteškoj kategoriji 1960. godine. Prvu profesionalnu titulu u teškoj kategoiji osvojio je pobedom nad Sonijem Listonom. Nakon što je između 1965. i 1967. odbranio titulu devet puta, ona mu je oduzeta jer je odbio da stupi u oružane snage, zahvaljujući prihvatanju učenja religijskog pokreta Nacija Islama.
Tada je promenio ime u Muhamed Ali. Ponovo je osvojio titulu 1974, kada je pobedio bivšeg šampiona Džoa Frejzera i prvaka Džordža Formena. Izgubio ju je od Leona Spinksa 1978. ali ju je povratio iste godine po treći put, postajući tako prvi šampion u teškoj kategoriji kome je to pošlo za rukom. Povukao se iz ringa 1979, izgubivši samo tri od 59 borbi. Pokušaj povratka 1980. i 1981. bio je neuspešan. Tokom karijere, Ali je bio poznat po drskom šarmu, pobedničkom držanju i hvalisavosti. Njegov lični kredo bio je: „Ja sam najveći“. Alijeve kasnije godine bile su obeležene fizičkim propadanjem. Oštećenje mozga, izazvano udarcima u glavu prouzrokovalo je otežan govor, usporene pokrete i ostale simptome Parkinsonove bolesti.
FIGHT THE POWER
Kada je postao svetski šampion i olimpijski prvak, Ali je očekivao više poštovanja u svom rodnom Lusvilu. Jednom prilikom, sa svojim prijateljima, ušao je u jedan lokalni restoran „samo za belce“, očekujući, kao veliki šampion, poštovanje, ali nije ga bilo. Nazvali su ga ne crncem, nego crnčugom. Nakon ovog događaja Ali je svoju medalju bacio u reku. Ovakva iskustva su ga odvojila od baptističke crkve i preobratila ga u Islam. Očekivao je da če u Lusvilu, gradiću u kom je rođen, biti gradski velikan, ali nije dobio ni gram poštovanja. Islamska nacija je uzela Alija pod svoje i počela da upravlja njime i na ringu i van njega.
Nije prihvatao ulogu poslušnog doživotnog modela, već je postao muslimanski glasnogovornik. Učestalo je jasno ponavljao: „Ponosan sam što sam crn“, i, „Ja sam najveći“. Afro-amerikanci su mahom bili baptisti i katoliici, predvođeni Martin Luter Kingom čiji je cilj bio integracija, dok su se Malkolm X i Ali zalagali, pod uticajem kulta Elije Muhameda za separaciju. Elaja Muhamed je propovedao priču kako je Jakob izumeo belce kao bele đavole, kojih se treba rešiti.
Iskrenost se u dvoličnom svetu može smatrati kao dvoličnost. Mnogi su i tako shvatali pojavu Muhameda Alija. „Ne moram da budem ono što vi želite da budem. Mogu da budem ono što ja želim i da mislim ono što želim da mislim“, govorio je Ali.
Erni Terel je Alija nazivao starim imenom Klej, što je Ali shvatao uvredom, jer je Kasijus Klej ime robova. Ali je poručio Terelu da kada ga prebije, nateraće ga da uzme mikrofon u ruke i izgovori njegovo pravo ime.
Američka vojska je 1966, kada je Ali napunio 24 godine, regrutovala ljude od 18 do 24 godine. Ali je pao na vojnom testu inteligencije. No, kada je je američkoj vojsci bio neophodan veliki broj ljudi za masakr u Vijetnamu, prolaznost na testu je sa 30% svedena na 15%. Članovi odbora za regrutaciju bili su 99% bele puti. Aliju je pretio odlazak u rat u Vijetnamu, za koji u prvi mah nije ni znao gde se nalazi. Neki novinar ga je priupitao kako će ubijati Vijetnamce, na šta je Aliju pukao film, besno odgovorivši kako nema ništa protiv žitelja Vijetnama i da u vojnoj akciji vidi samo nastavak dominacije belih ljudi nad crnom sirotinjom i drugim obojenim rasama. Odgovor američke administracije je bio zabrana odlaska u inostranstvo i stavljanje veta na njegovo bavljenje boksom.
Vlast ga nije mogla ukrotiti i na bilo koji drugi način pobediti. Izrečena mu je maksimalna novčana kazna u iznosu od 10.000 dolara i pet godina zatvora. No, Alija ni to nije pokolebalo i dalje je bio beskompromisno drzak i arogantan.
I u toj borbi njegov najvažniji mišić bio je, upravo, njegov mozak. Kao i njegov glas, jer to je ono najjedinstvenije u nama, budući da čak i lično ime uvek delimo sa drugima, ukoliko ga, kao Ali, ne promenimo.
A, Alijev glas je pokretao planine i rukovao milionima dece.
U neku ruku, on je bio i prvi MC.
Svoju prvu pesmu napisao je neposredno pre duela sa Listonom.
Bila je drska i bezobrazna, baš kao i sam Ali. Jer, pored brzih ruku i ništa manje legendarnih refleksa, njegovo oružje su bile njegova razmetljivost, kao i njegove šale.
Jer, Muhamed Ali je bio prvi battle reper, freestyle king, i nenadmašni kontrolor mikrofona.
Neko u čijim kadencama se mogu prepoznati budući autoritativni crni glasovi, poput onih Čak Dija i Ajs Kjuba.
On je bio neko ko „leti kao leptir i ubada kao osa“, i neko ko je podario svoj glas onima kojima je isti vekovima bio, namerno, uskraćivan.
Ono što nas pokreće na borbu nisu snovi o oslobođenim unucima, već snovi o potlačenim precima.
Jer, prošlost ne možemo menjati, ali na nju, svakako, možemo uticati.
I Ali je, upravo to i činio, za one koji su, kako je i sam rekao, 4 stotine godina bili u zatvoru.
Za one, čiji se glas nije čuo, a koji nisu više želeli da žive po pravilima Čiča Tomine kolibe.
Naši optimističniji preci poredili su istoriju sa vozom, koji nas od mračnih dolina vodi ka osunčanim bregovima. Ali, ako je istorija voz, onda moramo odati poštu, i onima, koji su umrli već na prvim okretnicama, ili su bili primorani da se pod isti bace.
Ali je svojom borbom to, upravo, i učinio.
Jedan od njegovih biografa, Tomas Hauzer, kaže da ne zna nijednu osobu, koja je delovala kao da ima više vere, i da je bliža Gospodu.
Možda je to zato što, samo Bog ume da prepozna Boga kao i Pobednik Pobednika.
Otkako smo počeli da proučavamo noćno nebo, mogli smo da se oslonimo na
jednostavnu ideju koja opisuje sve oko nas na Zemlji i izvan nje, sve planete,
sve zvezde i sve galaksije. Ta ideja je ono što nazivamo univerzumom.
Za kosmologe univerzum se proteže do najudaljenije tačke sa koje je svetlost
uspela da stigne do nas od početka vremena. To je ono što nazivamo vidljivim
univerzumom: sferni prostor sa kog je svetlost imala vremena da stigne do nas
tokom 13,8 milijardi godina od Velikog praska
Univerzum je, najkraće, zbir svega što vidimo i svega za šta znamo. Prilično
dugo nauka je bila potpuno zadovoljna ovim odgovorom. Delovao je sasvim
logično.
Ali danas to više nikako nije slučaj. Jer glavno pitanje nije više da li je
naš univerzum jedini univerzum već je ključno pitanje koliko univerzuma uopšte
postoji? Jer reklo bi se da nigde u vaseljeni ne postoji znak upozorenja svemir
se ovde završava. Naprotiv. Samim tim, jedno je danas gotovo izvesno. A to je
da je došlo vreme da se pretpostavka o jednom jedinom svemiru pošalje u
penziju. Naš je univerzum samo jedan od mnogih univerzuma u ogromnom moru
multiverzuma. A što će reći da naš univerzum nalikuje na vrt u kome svaka staza
vodi do neke druge staze račvajući se do u beskraj.
Jer u multiverzumu kao da i samo vreme gleda razroko. Pa se tada sve stvari
odvijaju u dva ili više smerova, baš kao onaj slavni vetar koji ima tu moć da
duva u svim pravcima.
Jer, svi smo mi već bili svuda. I samim tim, ni samo moguće nije više
moguće. Jer šta se događa događa se. I u tome je reklo bi se sva tajna
multiverzuma u kome ništa više nije istinito, ali je sve postalo tačno.
Ili je stvar jednostavno u izazivanju hazarda, u izazivanju vrtoglavice koja
je nama običnim smrtnicima, naprosto, nedokućiva. Jer, Bog ne samo da se igra
kockicama, već to čini na krajnje neobične i nama nedokućive načine.
Danas se često
kaže da, zbog naše potpune izloženosti medijima, kulturi javnog ispovedanja i
sredstvima digitalne kontrole, lični prostor nestaje. Treba se usprotiviti ovom
opštem mestu suprotnom tvrdnjom: javni prostor je taj koji nestaje. Osoba koja
na internetu objavljuje svoje gole slike ili intimne podatke i opscene snove
nije egzibicionista: egzibicionisti upadaju u javni prostor dok oni koji
stavljaju svoje gole slike na internet ostaju u svom privatnom prostoru i
proširuju ga tako da uključi i druge.
U svakom slučaju, danas kao da je
sam javni prostor poprimo karakter naše privatne fantazije. I samim tim, mi
više nismo u stanju ni da fantazirama. Jer, u orgiji oslobađanja svih mogućih
želja ne ostaje više ništa da se želi. Od nekadašnje nemogućnosti postizanja
ugode mi danas više nismo u stanju bilo šta drugo da radimo osim da tražimo
ugodu.
"Vođa: Ko je to? Kapetan: Njeno ime je Tišina. Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite!“
— Thomas Merton, The Strange Islands; „The Tower of Babel: A Morality“, 1957.
Tišina je nekada, na različite načine, bila sastavni deo osamljivanja.
Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim.
Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni
marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla
buka.
Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu.
Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, bio je svestan značaja njenog
gubitka. Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije
kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena
iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape
za njihovom podrškom.
I dok gledamo platna velikih modernističkih majstora, poput Poloka i Rotka mi kao da ih ponovo, makar i na kratko pronalazimo.
Sa
Džeksonom Polokom (1912-1956) američko akciono slikarstvo dobija na
tonusu dostiže najveći stepen svoje istorijske parabole: ono predstavlja
vrhunac krize posle koje mogu nastupiti samo tišina, mirovanje i smrt. A
danas kada smo utišali tišinu, kada smo prepušteni teroru civilizacije
kao zavere buke čini se da je ponovo neophodno da baš kao u Polokovo
vreme krenemo od nule. Od kapljice boje koja se baca na belo, prazno
platno. Od slučaja bez koga nema ni egzistencije. Od slučaja koji je
sloboda u odnosu na gvozdeni zakon logike. Od slučaja koji čini da
nikada ne znamo gde ćemo i kako aterirati. A to je preduslov za našu
potencijalnu sreću.
Grupu TUXEDOMOON osnovali su 1977. godine u San Francisku
dvojica studenata muzike sa City College-a - Blaine L. Reininger
(klavijature, violina) i Steven Brown (klavijature, drugi instrumenti).
Brownove veze u lokalnim pozorišnim krugovima obezbedile su prvu opremu i povremena gostovanja pevača
Gregorya Cruikshanka i Victorie Lowe, uz česte saradnje sa pevačem i performans-umetnikom Winstonom
Tongom. Grupa je potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Ralph Records
(koju su vodili članovi grupe Residents) 1979. godine, što im je donelo
popularnost i na evropskoj muzičkoj sceni.
Kako su
osećali da više pripadaju evropskoj elektronskoj muzici, bend je svirao
po Evropi 1980. godine, po objavljivanju albuma Half Mute. Nakon
sledećeg albuma Desire, grupa se preselila u Roterdam, gde je Reininger
počeo da radi i kao solo izvođač. Dok su bili aktivni na sporednim
projektima i muzici za pozorište i film, grupa je bila u potrazi za
izdavačem za svoj naredni album Holy Wars (1985), koji je ujedno bio
njihov najveći komercijalni uspeh.
TUXEDOMOON je
avangardni kolektiv okrenut elektronici, čija se muzika kreće od new
wave popa do jazz fuzije i eksperimentalnijih izleta na sintisajzerima,
često uz pratnju saksofona i violine. Njihovi koncerti prerastaju u
umetničke performanse u pravom smislu te reči, podsećajući nas na ono
vreme kada avangarda nije samo bila krilatica pomoću koje se prodaju
skupe karte.
Jer TUXEDOMOON su i post-pank, i
rani tehno, i muzika za neke nedosanjane, nepostojeće filmove, i
sajber-Cigani, i lirski i romantični vizionari, i jednom rečju, prava
pravcata muzička Vavilonska kula.
Koliko identitetski toliko i žanrovski ali i geografski neuhvatljivi.
Nomadi
i vagabondi u stalnoj potrazi za nekim izgubljenim domom, koji je ostao
uklešten tamo negde na pola puta između neke druge Amerike i isto tako
neke druge Evrope.
Neke druge zemlje, koja postoji samo na kratko kao zvučni film za naše uši u izvođenju TUXEDOMOONa.
Prilikom nedavnog gostovanja u Beogradu, Peter Principle iz kultnog sveglazbenog sastava Tuxedomoon, popričao je s beogradskim kolegama o trenutnim zbivanjima u sistemu zvanom Tuxedomoon.
* Pripremate novo izdanje, neku vrsta soundtracka, na Made to Measure etiketi. Nešto više o tome?
PP: To su neke improvizacije koje smo snimili uživo u San Francisku i montirali ih zajedno sa audio-slikama "zivota na putu". "Bardo Hotel" je film inspiriran hotelom u kome smo odseli u San Francisku dok smo pravili ove snimke, ali, u svakom slučaju, ovo je film o životu na putu, možda... Ispalo je da smo prvo završili soundtrack, jer smo odmah imali materijal u rukama. Još uvijek radimo na filmu, koji je u stvari video rad Georgea Kakanakisa, tako da ćete morati sa njim pričati o tome.
* Reklo bi se nešto poput "Joeboy in Rotterdam" i "Joeboy in Mexico"?
Svakako, to je točno. I ovo je manje-više moj projekt. Ja sam uradio snimanje i montažu, a načinio sam i brojne improvizacije koje su našle na ovom soundtracku.
Na vašim prvim albumima na Made to Measure etiketi, "Sedimental Journey" i Tone Poems", sjekli ste i ljepili magnetofonske trake, puno prije upotrebe kompjutera i cut-paste tehnologije. Šta mislite o tom napretku tehnologije i njenoj upotrebi u muzici.
O tome mislim sve što se može misliti ali drago mi je da imam takvu tehnologiju u rukama jer je mnogo lakše raditi i manje destruktivno po vaše materijale, pa su stvari manje dragocjene, imate više vremena da odlučite što ćete učiniti. Imate suviše promjenljivih koje treba uzeti u obzir pre donosenja konačne odluke. Svakako, kada sjeckate trake i imate par kopija koje možete da načinite prije nego što počnete primjetno da gubite signal, ova ograničenja imaju svoju draž, ali ipak... Lično sam, u potpunosti okrenut digitalnoj tehnici. Jedna od stvari koja je rezultat toga je interesantan izazov ukoliko ste riješeni ili prisiljeni da iznova pravite nove stvari. Nisam baš mlad, pa nisam ni prisiljen da dođem do svog novog identiteta. Ali baš zato što je digitalna obrada tako jednostavna za rad i dostupna svima, novom talentu se jako teško profilirati. Mislim da je to ogroman izazov.
*Možete li nam reći nesto o "Joeboy in Mexico"? Znamo da ste Steven Brown i Vi radili na tom izdanju ali da li je i Blaine Reininger također učestvovao i da li je to bio povod za vase ponovno okupljanje nekoliko godina kasnije?
PP: To je bila neka vrsta katalizatora. Steven i ja smo uradili projekt zajedno sa Stevenovim prijateljima iz Meksika. To su Nikolas Klau, Alejandro Herrera i drugi. Zatim smo pozvali Blainea da se uključi i on je poslao jednu gotovu traku što je jedna od pjesama na ploči. Ubrzo zatim, baletska trupa iz Tel Aviva je čula album i pozvala nas da je izvedemo uživo. Tako smo Steven, Blaine i ja otišli u Tel Aviv i tu smo u osnovi započeli, jer nakon toga telefoni su počeli zvoniti, imali smo još par nastupa u Grčkoj, jedan je snimljen za TV, a onda smo nastupili i na Polverigi festivalu što je bila 15togodišnjica premijere "Ghost Sonata". Nismo radili ništa prije toga. Ja sam živio u NY već dugo godina, a Steven u Meksiku. On i Blaine su imali neke zajedničke projekte ali vrlo malo. Lično, volim raznovrsnost. Odrastao sam u Njujorku, tamo imamo cetiri godisnja doba, pa volim takve stvari. Kada sam se preselio u Kaliforniju bilo je malo monotono.
*Sada kada Crammed Discs ponovo pokreće Made to Measure pod-etiketu, da li planirate da radite nove ambijentalne albume poput "Sedimental Journey" i "Tone Poems"?
Objavio sam dvije ploče za etiketu Les Temps Modernes: "Conjunction" and "Idyllatry".
"Idyllatry" je novo izdanje.
*A što je sa etiketom Comfort Stand?
O, to je mala nezavisna etiketa na kojoj smo prijatelj i ja pokrenuli projekat Ecco Bravo. Postoje neki Ecco Bravo momenti na albumu "Idyllatry", a također i na kompilaciji "Stilllysm", na belgijskoj etiketi Stilll. Nisam siguran da će Made to Measure izdati puno novih izdanja ili će reizdati neke stare naslove. "Bardo Hotel" je soundtrack, a ne sljedeći Tuxedomoon album. Tuxedomoon je imao lose iskustvo ranih 80.-ih kada smo izdali muziku za "Divine", balet koji smo radili sa Mauriceom Bejartom, a ljudi su mislili da je u pitanju treći Tuxedomoon album. "Half-Mute", "Desire", "Divine"... Prosto, nisu to shvatili na pravi način i željeli smo da ovaj put to nekako izbjegnemo. Zato je smještanje u Made to Measure kontekst bio jasan način da se istakne o čemu se zapravo radi. Inače, morali bismo ga nazvati "Joeboy in San Francisco". Ali bilo nas je četvorica, sve vrijeme, tako da je to definitivno Tuxedomoon.
*Moramo se osvrnuti na pjesmu "Luther Blisset", na albumu "Cabin in the Sky". Šta mislite o fenomenu Lutera Bliseta i kako se sve to uklapa u Tuxedomoon muziku?
Steven se prvi zainteresirao za ovu ideju i preuzeo naslov za pjesmu. On je jako zainteresiran za puno populističkih stvari, a ovo je čudan tip populizma. Bilo koji tip ovakvog izražavanja je zanimljiv. Mislili smo da je vrlo zabavno da skrenemo pažnju na pojavu.
*Da li pripremate i novi album?
Postoji plan. Sada idemo u Atenu, gdje nas očekuje puno projekata. Kako ćemo iskoristiti sve to vrijeme, ostaje da se vidi... Ali da, radimo na novom Tuxedomoon albumu.
*Prošlo je puno godina dok se "Cabin in the Sky" nije pojavio. Na internetu su se stalno pojavljivala obavještenja "sledeca Tuxedomoon ploča za par mjeseci", a onda je ispalo nekoliko godina...
To je točno. Puno stvari nas je prekidalo. Glupe promjene u rasporedu avionskih letova, kao i porast troškova nakon 11. rujna uticao je na to da se tokom 2002. nijednom nismo sreli osim nastupa na Sonar festivalu. A obično koristimo probe da okupimo bend na jednom mestu, namjestimo studio i nešto radimo. To se nije dogodilo 2002. i zato nismo ni mogli nastaviti snimanje.
(http://www.dopmagazin.com/dop/)
*interview objavljen na stranicama Kontra Magazina
Svaki koncert Tuxedomoon predstavlja putovanje slobodnim asocijacijama.
To je beskrajno i bezizgledno putovanje u kome na kraju nalazimo
pošiljke iz podsvesti.
Nema ničeg novog u činjenici da je svet u pokretu. On je uvek bio u
pokretu. Baš kao i umetnik. Štaviše, moderna umetnost je od samog čina
svog utemeljenja osuđena na lutanja pustinjama, a sudbina umetnika
predstavlja planetarni nomadizam par ekselans.
Umetnik je
nomad, on deluje jezikom koji nije ukorenjen u autarhijsku, geografski
obeleženu tradiciju, već teži sintezi, kao posledici kulturne memorije
raslojene po vertikali i raširene po horizontali. On konstruiše svoju
kuću umetnosti, poput nomadskog šatora u pustinji, koja ga štiti ali ga
ne prikiva za mesto, niti mu garantuje da će u njoj preživeti. Njemu je
potrebna pokretna kuća, u kojoj će se zaustaviti i iz koje će otići.
Ovaj kosmos smucanja, koji je načinio povest flanerstva, određuje u
velikoj meri sudbinu najevropskijeg američkog benda - Tuxedomoon. I to
unazad tri decenije.
Štaviše, čitava karijera sastava
Tuxedomoon može se posmatrati kao razbijanje prepreka i premošćavanje
razdora – kako onih interkontinentalnih, tako i između akademskih korena
i pop forme, pa i između izražavanja putem različitih formi i medija.
Jer,u kolažu umetničkih i rokerskih činjenica, Tuxedomoon su dislocirli
rokenrol iz njegove uobičajene teritorije i prakticiraju ga na svoj
apartni način, u jednoj potpuno neuobičajenoj oblasti. To je oblast
nadrealističkog teatra prerušavanja i klovnovske sklonosti „da se bude
nešto drugo“.
To postaje jasno i na petom nastupu ove neobične skupine u Beogradu.
Tuxedomoon su na binu prepune ’nove’ sale
„Amerikana“ stupili dvadesetak minuta pre deset časova. Koncert otvaraju
klasikom „Huging the Earth“- u kome se muzički motiv ponavlja kao da
nema nameru da se ikad zaustavi. Bolerovska melodija koju diktira
klarinet, koji pulsira u samom ritmu neuroze, uranja u hipnotički
repetitivnu ritam mašinu dok duboki bas nenametljivo pumpa iz pozadine -
poput potmulog zova apokalipse, koja se na našu (ne)sreću, nikada ne
događa.
Braun i Rajninger kombinuju vokale. To pomalo podseća na Residentse ali s
puno više lepote od začudnosti The Residents. Violina dodaje dramu i
lepotu. Pulsirajući i blagi primalni bas gura pesme dalje.
Nemačke i istočnoevropske kabaretske priče stapaju se u ambijentalni i atmosferični kolaž.
Kako je veče odmicalo atmosfera se usijala. Naročito, kada, uz video
asistenciju stalnog saradnika Tomija Tadloka, bend svira „Tritone
(musica diablo)“, u kojoj kao da Dali, Miro, Barouz i Polok igraju
makabrički ples, na taktove maestra Stravinskog, koga prati veliki Majls
u društvu sajber Cigana.
U jednom trenutku, kao da ulazimo u bar „Silencio“ iz filma Dejvida
Linča,a, već, u sledećem kao da prelazimo na teritoriju meksičke
revolucije sa komandantom Markesom u „Muchos Colores“.
Uzavreli ritam ne prestaje, reverbovani poklič šamanskih dubina kotrlja
se u odjecima noar bluza i kraut roka, putujući od Vilijama Barouza i
Brajona Gajsina, preko Džona Kejdža do Dejvida Bouvija.
Čitava ova dramaturgija neuzastavnog bega negde drugde, ovog montažnog
postrojenja koje rezultuje impresijom sklada, dobija na intenzitetu u
sjajnoj, psihodeličnoj ekskurziji - „Everything You Want“.
Pre nego što će izvesti standard „Desire“, Blejn Rejninger, poručuje
kako je sve oko nas čudo, što zvuči gotovo okrepljujuće, u vremenu kada
„nije problem što ljudi više ne veruju u Boga, nego što veruju svemu.
Pa, i medijima“.
Posle „Desire“ publika jaše do ekstaze. Na kraju, bend dugim ovacijama biva vraćen na bis. A, kako i ne bi.
Jer, svaki koncert ovog sastava predstavlja putovanje slobodnim
asocijacijama. To je beskrajno i bezizgledno putovanje, u kome jedino
što, na kraju, pronalazimno su pošiljke iz podsvesti.
Pa ipak, moramo reći da danas, kada se istorija odvija toliko brzo da
sve starije od deset minuta pripada drevnoj istoriji - ni ono što rade
Tuxedomoon ne zvuči toliko sveže. Jer, budućnost je odavno zastarela, a
avangarda je od bojnog pokliča “dole mesečina” postala ono što prodaje
ulaznice.
No, i pored toga, subotnji koncert u Domu omladine je pokazao da je ova
muzika rasutih tragova, elektronskih šumova, košmarnih dijagrama, i
matematičke egzaktnosti, slobodna onoliko koliko je to jedno Polokovo
platno... I potvrdio ono najvažnije - a to je: Tuxedomoon su do danas
sačuvali duh pustolovine.