Piše. Rastko Ivanović
Duhovi su uvek tu. S nama. Oni nas prate u stopu. Jer neke rane su i dalje isuviše sveže.
I zato nas toliko i bole prateći nas u vidu, izgubljenih imena, izbrisanih sećanja, ali i neobeleženih grobalja.
I zato kad god nam se čini da vidimo svetlo na kraju tunela, treba da znamo jedno. Da istog tog časa, samo iz suprotnog smera, stiže voz.
A s njim, naravno, i duhovi.
I zato nas toliko i bole prateći nas u vidu, izgubljenih imena, izbrisanih sećanja, ali i neobeleženih grobalja.
I zato kad god nam se čini da vidimo svetlo na kraju tunela, treba da znamo jedno. Da istog tog časa, samo iz suprotnog smera, stiže voz.
A s njim, naravno, i duhovi.
Нема коментара:
Постави коментар