Piše: Rastko Ivanović
Sva strast i gnev u pesmi "Live Forever" na kraju ne vode u bekstvo od sveta već u bekstvo u svet među ljude. Antagonizam se naposletku ispostavlja kao put u empatiju. Jer, oslobodivši se gordosti, uvidevši da pripadamo jedni drugima, mi shvatamo da naši životi na zemlji mogu biti neograničeni.
Ovakvo osećanje Zigmund
Frojd je u svojim spisima nazivao okeanskim.
Noel Galager ga pak
naziva jednostavno prijateljstvom.
Lijam Galager
odajući poštu svojim katoličkim korenima kaže da je to pesma za njegovu mamu.
Neku ljudi ovo osećanje nazivaju timskim duhom, neki bratstvom,
socijalisti pak drugarstvom. A za Oasis prava reč za ovo osećanje da smo ti i
ja isti kao i drugi je naprosto ljubav.
A nije li upravo to ono osećanje koje vas preplavi dok
slušate Lijama kako izvodi bilo "Rock’n’
roll Star", "Slide
Away" ili pak sam "Wonderwall"
na kraju svog koncerta na ovogodišnjem Exitu.
"Live Forever" je ovog puta izostao, ali u izvođenju
frontmena nekada najproleterskijeg benda u Velikoj Britaniji, i gore
pomenute pesme u vremenu, u kome ima puno komunitarizma a premalo jednakosti
zvuče nekako ubedljivo, moćno i nadasve iskupljujuće.
Ma kako zvali to okeansko osećanje koje nas preplavi svaki put kada
ih slušamo.
Нема коментара:
Постави коментар