субота, 29. април 2017.

ACA LUKAS






Piše: Rastko Ivanović

Zapadnjaci su opsednuti pitanjem “autentičnosti”. Natežu se oko toga koja muzika je ona “prava”. A zapravo je reč o tome da je svaka muzika ništa drugo do još jedna vanbračna fuzija različitih stilova nastalih ko zna kada, i ko zna gde.

Uostalom, nije li i rokenrol, taj, koji je nastao iz vanbračne veze bluza i kantrija, dok je, recimo, bosa nova, nastala ukrštanjem severno-američkog džeza, i različitih latino uticaja.

U tom smislu, da bismo uživali u određenoj muzici, potrebno je samo što pre da zaboravimo na tu famoznu, babarogu autentičnosti.

Bilo da je reč, o regeu, džezu, hip-hopu, ili turbo-folku.

Kada je reč o ovom potonjem, on može probuditi asocijacije, čak na "Antropofagijski manifest", čuvenog brazilskog pesnika, Osvalda de Andradea, koji je smatrao da se najveća kulturalna snaga njegove zemlje, krije upravo u kanibalizmu, to jest, u kulturalnom proždiranju, različitih elemenata, stranih kultura, čijim mešanjem se može dobiti nešto posve novo i drugačije.

Podsmevajući se servilnom odnosu brazilske elite spram drugih, tobože, većih kultura, on je ohrabrivao ovaj vid izražavanja.

U neku ruku, turbo-folk predstavlja savršeni postmoderni glokalni odgovor na ove, Andradeove težnje. Pogotovo, ako se usresredimo na opus Ace Lukasa. Čoveka, koji je mnoge pesme i obradio, ali ih je pritom značajno i poboljšao. 

Jer, njegova muzika je neka vrsta savršenog postmodernog mešača, koji svoje sastojke ne apsorbuje kako bi ih uništio već kako bi ih višestruko unapredio. I to posebno dolazi do izražaja na njegovim koncertima, u kojim slušalac biva prinuđen na sunovratnu vožnju, niz rolerkoster većeg dela popularne muzike iz prethodnih nekoliko decenija.

Tako je bilo i ove subote, 29. aprila, 2017. godine, na Lukasovom sada već uveliko tradicionalnom koncertu, u beogradskoj, Kombank areni.

Sve je počelo, kako se i očekivalo aktuelnim hitom, "Voliš li me". A onda su usledili i klasčni razbijači, poput "Baj pasa", i "Istina je da te lažem". "Pesma od bola" je donela sada već neibežni sempl, velikog Chemical Brothers, hita, "Galvanize", dok je naredna, "Kraljevi grada", donela i nešto malo, neizbežnog, hip-hop razmetanja. 

Ono što je usledilo u nastavku koncerta bio je klasični električni udar, koji je po starom dobrom, običaju omađijanog recipijenta gurnuo niz pravi mali, emotivni tobogan. Gde će i ostati do njegovog kraja. Bilo da govorimo o numerama, "Dijabolik", "Kafana na Balkanu", "Lešće", ili o ma kojoj drugoj.

Jer, kako je povodom koncerta Džefa Beka, iz sada već davne 2002. godine, jedan britanski novinar, napisao, "Džef Bek je car", isto to možemo da ponovimo i posle večerašnjeg, ili ma kojeg drugog koncerta, Ace Lukasa. 

Samo što će, ovoga puta, ova rečenica, glasiti, Aca Lukas je veliki car.

Нема коментара:

Постави коментар