субота, 01. април 2017.

LUNA



Mikser House, 
petak, 31. mart 2017.



Piše: Rastko Ivanović

Slušanje rokenrola je definitivno passe aktivbnost. Kao šmrkanje burmuta ili nošenje noćne kapice sa kićankom. Ovako je sada već davne 2000., Žikica Simić pisao o sudbini ove plemenite veštine. Uz film, verovatno, najvažnije umetničke discipline, veka koji je već uveliko za nama.

Danas se ovo čini jasnijim nego ikada. Jer, ako je Čak Beri, zaista, alternativno ime za rokenrol, kako je to jednom davno, izustio, Džon Lenon, onda smrt Čak Berija, znači, i doslovnu smrt rokenrola.

Ali, umesto ove izvorne neukrotive zveri, nastale ukrštanjem gena bluza i kantrija, šezdesetih se na istočnoj obali SAD, rodila nova artistička strana roka. Strana, nastala interdisciplinarnim pretapanjem dotada, činilo se, nespojivih disciplina. Otada, za neke, roku su vezali mašnu, i nepovratno ga uštrojili. Ali, dok slušate novosadski sastav Luna, čedo novosadske konceptualne avangarde, osamdesetih, vi kao da se vraćate u neko drugo vreme. Vreme, u kome je pesma mogla još uvek da se uzdigne, a i mi u njenom društvu. Vreme, u kome jasne granice između životne pobede i poraza, još uvek nisu bile tako čvrsto uspostavljene. Konačno, vreme u kome je umetnost, i pored svoje konceptualne politure, i dalje bila molitva za još jednu sliku.

Iako ophrvani sumnjama, da to danas nije to, i da će loše zvučati, uživo, koncert ove grupe, u beogradskom Mikser hausu, povodom izdanja monografije o istoriji benda, ipak, je bio, zaista, nesvakidašnje iskustvo. Istinska potraga, kako to sam Tišma voli da kaže, za Doživljajem. Doživljajem, koji, barem na kratko, barem na tih sat vremena, stvara iluziju o rušenju zidina, naše, itekako, programirane svakodnevice. 



Нема коментара:

Постави коментар