недеља, 09. април 2017.

POVRATAK U BUDUĆNOST




 Piše: Rastko Ivanović

Sadašnjost kao takva uglavnom je, u kontekstu modernosti, posmatrana kao nešto što je negativno, kao nešto što bi trebalo prevazići u ime budućnosti same, kao nešto, što, konačno, usporava realizaciju samih naših projekata, i, naposletku, odlaže i dolazak toliko žuđene budućnosti. 

Jedan od omiljenih slogana, koji je cirkulisao sovjetskom erom, glasio je, naprosto, "Vreme, napred". Kako bi se našalili, Iljf i Petrov, odlučili su da ga šaljivo parodiraju, uzviknuvši, "drugovi, spavajte brže". I zaista, tad se činilo da je neko mogao da zaspi u prošlosti, da na koncu prespava ovu našu sadašnjost, kako bi se probudio na najvišoj mogućoj, i najvišoj zamislivoj tački progresa, kada ta toliko dugo očekivana budućnost, napokon, stigne. 

No, to danas, više nije slučaj. Jer, danas kao da smo zaglavljeni u večnoj sadašnjosti. Sadašnjosti, koja samu sebe, neprekidno, reprodukuje. 

To je, stoga, što sama sadašnjost, kako to primećuje čuveni nemački sociolog, Oskar Negt, boluje od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije. Tako da mi nismo u stanju ni da zamislimo nešto bolje, a nekmoli nešto drugačije. Uostalom, i samu budućnost mi danas možemo da zamislimo isključivo kao nekakvu, veliku katastrofu. Bilo da su u pitanju erupcije super vulkana, udari kometa, ili nešto što ne iskače iz tipično srednjovekovnih, ili pak doskora, aktuelnih, majanskih scenarija.
Jer, nije li, konačno, danas lakše zamisliti i kraj sveta, negoli kraj samog kapitalizma? I upravo zato je naša imaginacija, zapravo, zamrznuta. Katastrofa niti je stigla, niti će stići. Ona se, uistinu, proživljava. Kao u filmu "Potomci", Alfonsa Kuarona, ili kao u dobro poznatom spotu, "Splitting the Atom", čuvene grupe, Massive Attack

I sve to zaista, pomalo, liči na kraj. Kraj, koji mi nismo ni u stanju rečima da izrazimo, jer, osim krize imaginacije, mi bolujemo danas, i od neke vrste diskurzivnog hendikepa. Što će reći, da nismo u stanju ni da govorimo o našem vlastitom nezadovoljstvu, a kamoli da ga bilo kako prevaziđemo.

Ali to ne znači da treba da odustanemo. Već samo da pogrešimo ponovo. Ali, ovoga puta, znatno bolje.

Нема коментара:

Постави коментар