ONA

Piše. Rastko Ivanović

Ona je devojčica koja se neprestano igra sa svetlošću samog svemira. Ona je devojčica koja neprekidno juri sunce kako bi ga zgrabila i poigrala se malo njegovim koliko oštrim toliko i iskričavim zracima. Ona je devojčica zbog koje ja u sebi moram neprekidno da ponavljam sva imena cveća kako bih je uopšte i opisao. Ona je devojčica koja mi se smeši dok lagano skakuče kroz život. Ona je i devojčica koja je uslov moja vlastite imanencije. I bez nje ni ja nikada ne bih bio ja. Ona je devojčica koja mi svakog bogovetnog jutra dobacuje veliki crveni balon kako bih ja mogao da otputujem negde sasvim daleko. Tamo negde iznad duge.

Jer ona je devojčica koja u meni neprestano budi nove i nove zanose. I zbog nje svakog dana ja putujem sve dalje i dalje. Zbog nje svake noći ja sanjam miris mora. Zbog nje i na javi ja sanjam da je sav užas sveta zapravo samo san. 

Jer ona je ta koja je večno mlada. Ona devojačka zvezda čista i položena u sam nebeski bezdan.

Jer ona je Nevena i ona je Sve. I s njom ovaj naš svet je bio jeste i zauvek će ostati večito mlad!


https://sveoneveni.blogspot.rs/

PRIJATELJI

Piše: Rastko Ivanović

- Ovo su nekako dani naređene sreće kada čoveka veoma lako ophrva misao o bekstvu. Tako da potpuno razumem sentiment, koji trenutno osećaš. Valjda mi se zato tako često čini da smo mi kao dve samoće koje se, međusobno, štite. I zato iako mi strašno nedostaješ ovih mesec ipo dana od onog trenutka kada sam te upoznao nikada se ne osećam samim. Jer za mene ti zahvataš sve i prisutna si u svemu. I biti u tvom društvu znači baciti Nojev kaput preko svih onih neprijatnih razmatranja. Sipati u prelepu jamu zaborava sve one krhotine istorije i svo ono "obojeno pošuđe" odavno mrtvih stoleća. Ovu godinu sam započeo kupovinom karte za Barišnjikova i tročasovnim čekanjem u redu za karte za otvaranje ovogodišnjeg FEST-a. Naime, četiri ključna punkta francuskog filma na kraju 20. i početku 21. veka su "Doberman", "Apartman", "Nepovratno" i "Pakt sa vukovima" i sva 4 je obeležio sada već uveliko bivši bračni par Kasel-Beluči. I bilo je lepo pozdraviti barem jednog od njih. Tako da naposletku tih tri sata i nije bilo mnogo, ali ono što sada na kraju ove 2017. godine znam je da sam čitavog svog života čekao tebe i da je svaka sekunda, svaki minut, svaki sat, svaki dan, mesec i godina tog čekanja višestruko vredela. Jer ti si za mene obustava vremena u prostoru i otkrivanje beskonačnosti u tvom predivnom, vidljivom i konačnom telu. I zasuze mi oči od blaženstva i od zahvalnosti dok ovo pišem zato što imam tu neverovatnu privilegiju u svom životu da poznajem tebe i da mogu da te nazovem svojom prijateljicom i ne želim ništa više ali ni ništa manje od toga. Mnogi filozofi su se kroz istoriju sporili na temu može li se biti protiv sreće. Od Aristotela, koji je tvrdio da je to krajnja svrha naših svekolikih života do Ničea, koji je tvrdio da čovek ne žudi, uopšte za srećom i da je to samo odlika Engleza. Ali ono što ja znam je da sam ja zbog jedne Nevene beskrajno srećan. Kako u ovim danima naređene sreće u osvit još jedne godine. A tako i inače. Hvala ti na tome, ali i na svemu ostalom. Volim te svim svojim bićem, do neba i nazad, jer ti ništa manje ni ne zaslužuješ.


- Moja zahvalnost tebi je na kosmičkom nivou!!! Zahvalnost na divnim rečima, na tekstovima i kritikama van ovog sveta, na beskrajnom prijateljstvu i podršci!!! Volela bih da sam tako talentovana kao ti, kako bih mogla da izrazim svoju zahvalnost tebi, kao i svoje prijateljstvo, jer zaista je privilegija biti tvoj prijatelj!!!

 (29. decembar 2017)

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/02/fest-2017-na-mlecnom-putu.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/03/na-mlecnom-putu.html

https://sveoneveni.blogspot.rs/2018/04/barisnjikov-i-mi.html

SVETLOST

Piše: Rastko Ivanović 

Ponekad se uplašim kako više nikad neću biti u prilici da vidim Nevenino lice.

Ali ma gde da krenem to lice uvek putuje sa mnom. Ono me prati u stopu. Ono se razliva i u vodama i u prugama i u bojama ovog grada.

I zato kad šetam ovim našim ulicama ja se osećam kao da bezmalo lebdim u snu. Jer upravo kao u tom stanju Nevena u svakom času prema meni odašilje mnoštvo poruka koje niti jedan gest niti jedna osobina niti jedna reč mogu da opišu.

Na jednom mestu Kjerkegor kaže da je najteže voleti ono što je mrtvo. Ali da je istovremeno to i čin najiskrenije, najbezinteresnije i najvernije ljubavi. I da zaista u jednom trenu mi se učinilo da je između mene i Nevene sve postalo toliko mrtvo da više ništa nije ni ostalo da umre. Ali jedno je ipak sigurno. Da ništa što ima veze sa Nevenom nikad nije bilo niti će ikad moći da bude mrtvo.

Jer poput kakvog mrtvog jezika mi Nevenu ne možemo i nikada je nećemo sasvim razumeti. Ali ono što možemo je da pokušamo da čuijemo njen žamor njen šapat njeno mrmorenje i da damo sve od sebe da je uz pomoć kakvog imaginarnog rečnika makar malo razumemo.  

Jer Nevena je baš kao svetlost koja strelovito putuje prema nama ali koju mi nikad ne možemo opaziti jer se galaksije s kojih ona dolazi udaljavaju od nas brzinom većom i od same brzine svetlosti. I zato jedino što mi još možemo da učinimo kada je Nevena u pitanju je to da budemo precizni da budemo tačni na sastanku koji se zapravo nikad neće ni odigrati.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

SUDNJI DAN

Piše: Rastko Ivanović

Nevena stalno od mene odlazi i stalno se meni vraća. Jer Nevena je poput ljuljaške ili nebeskog tela koje se uvek iznova vraća na isto mesto. A to mesto se nalazi u mome vlastitom srcu. 

I uvek kada nešto radim ja mislim samo o Neveni. Kao da me u svakome trenutku upravo ona gleda. I kao da mi sudi. Kako danas tako i Sudnjeg dana.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

VAPAJ

Piše: Rastko Ivanović

Najdraža moja volim te. I tako mi nedostaješ. Nedostaje mi sve što ima veze sa tobom. I tvoj osmeh. I tvoje okice. I kad nespretno ljuštiš mandarinu. Nedostaje mi i tvoj korak i tvoj pogled i tvoj dodir. I one crne sandale koje nosiš leti. I one crvene cipelice. I tvoj ručni zglob. Nedostaje mi i tvoja nežnost i tvoja krilatost. I tvoja nesigurnost i tvoja nestrpljivost i tvoja skakutavost.

I znaš šta još mi nedostaje? I tvoje lice koje je kao izvajano i ta tvoja sjajna koža i ta tvoja bujna, kovrđava kosa. Volim je i kad je puštena i kad je rasteruje vetar i kad je sva onako skupljena. Tad si mi moja najdraža posebno lepa. Ali znaš da te ja volim u svakom tvom izdanju. I sve baš sve volim što ima veze s tobom. Tako da te volim i kada praviš zvezde na suncu i kad me gledaju tvoje nimalo hrišćanske grudi. I kada me osmotri ta tvoja okrugla i tako neodoljivo široka zadnjica. Zadnjica koja bi mogla da pridržava dve ako ne i sve četiri četkice za zube. I znaš šta još volim? Način na koji se ti krećeš. Jer druge žene hodaju dok ti naprosto kliziš. Jer su tvoji pokreti tako valoviti i puni neke čudesne teško opisive mekote. I znaš zašto te još volim? Zato što na tebi kao daje urezan sam amblem sunca. I baš zato ti si bila jesi i uvek ćeš za mene biti moj Bog Dana.

Jer kad si ti tu pored mene i vazduh se nekako uskomeša. I on sam kao da u tvom društvu postaje nekako topliji. Jer ti pališ sve. I pored tebe sve ama baš sve počinje da zri.

I opet mislim na to tvoje tako zarumenjeno lice. I na to tvoje tako sjajno čelo. I na onu tvoju fejk torbu koju ti nimalo ne voliš. A tek onaj tvoj miris joj šta mi on tek radi. Bebo moja najdraža. Bebo moja najmilija. Lepotice moja. Nedostaje mi sad i da dodirujem tvoje reči. I da dodirujem tvoj šapat. I tvoju tišinu. Uh i ona tvoja ramena boje meda. I one udubljine na tvom prelepom vratu. Joj znaš koliko te volim. I koliko te želim. I koliko sam grešan. I koliko sam ispao zao. Znam da nema nikakvog opravdanja i da ne postoje reči a ni dela iskupljenja u mom slučaju.

Mogu samo da žudim za tobom. Da čeznem za tobom i za tvojim prisustvom. I da do kraja celim svojim bičem činim samo jedno. Da zauvek vapim za Tobom.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

BOLJE STVARI

Piše: Rastko Ivanović

Uzimati stvari zdravo za gotovo – nije zdravo. Jednom prilikom Pikaso je sedeo u parku i radio na nekim skicama. Prišla mu je jedna žena koja ga je u prolazu prepoznala. Zamolila ga je odmah da joj na brzinu uradi portret. Nakon par poteza ruke Pikaso je završio posao. Žena je bila prezadovoljna kako je za svega par minuta uspeo da zarobi esenciju njenog karaktera. Na pitanje, "Koliko?“, Pikaso je odgovorio "5000 dolara madam". "Ali zašto pa trebalo Vam je svega par minuta da ga završite?" "Ne draga gospođo bio mi je potreban čitav život".

Pikaso je bio škrtica i lopov pred kojim su njegove kolege redovno skrivale svoja platna. Ali ova priča govori o tome kako uvek moramo ceniti tuđi rad. Kako stvari a ni ljude nikada ne smemo uzimati zdravo za gotovo. Jer to nije zdravo ni za osobu kao takvu a ni za samo društvo.

Ali i u toj situaciji opet sam ja ispao kriv. Jer sam te doveo u situaciju da me izbegavaš čekajući da se emocije malo ohlade. Međutim sve to u jednom trenutku jako je počelo da me boli. Smetalo mi je što me izbegavaš što ne želiš više sa mnom nigde da ideš a nikako nisam mogao da komuniciram s tobom jer kada sam i hteo da odemo za moj rođendan u jednu poslastičarnicu u Nušićevoj na kolače mi smo završili na sasvim desetom mestu gde si ti mahom slala poruke sa svog mobilnog telefona. I na kraju se desilo to što se desilo za šta nema nikakvog opravdanja. I u čemu sam ja na sve moguće i zamislive načine KRIV.

Zbog tog uzimanja zdravo za gotovo i bio sam toliko kivan, gnevan i besan. I zato sam ti i rekao da neću više nikada ni na jednom mestu da ti se javim jer je iza toga sledilo nikada izgovoreno jer ti to ni ne zaslužuješ. Zato što si bila hirovita i zato što nisi dovoljno cenila što sam se trudio da uvek za tebe budem negde tu. Ali naravno da sada razumem koliko sam te ja veći deo vremena zapravo gušio. Pre svega svojom nabreklom emocijom.

Takođe malo me je nerviralo i što si insistirala na očuvanju normalne komunikacije kad se vidimo zbog puke socijalne konvencije. Da ne bi došlo do onog famoznog šta će pomisliti svet kada vidi kako ne razgovaramo. A istina je da još u februaru sam ja i bukvalno pobegao od Pavla na jednoj izložbi ne zato što imam bilo šta protiv njega naprotiv već zato što me je on konstantno pitao za tebe a ja više nisam imao šta ni da mu kažem jer smo mi već tada lagano gubili ama baš svaki kontakt. Naprosto u jednom trenutku je u našem odnosu sve postalo toliko mrtvo da ni nije ostalo više bilo šta da umre.

Ti si pametna, hitroumna, pronicljiva i pride nimalo površna osoba. Gotovo pa detinjasto začudna u svojoj nesigurnosti, nesamopouzdanosti i jednoj dirljivoj lakoranjivosti.

Pomalo beogradski lahorasta ali nikako lišena utemeljenja u vrednostima i uverenjima koje zastupaš i kojima si bliska. 12. januara na otvaranju izložbe "Američki pop art" sreo sam Peđu Jovića i Lidiju. Tada mi je dotični gospodin rekao "Evo nas malo družimo se". Kada smo 18. marta poslednji put razgovarali na moju konstataciju da ipak ja nikuda neću niti mogu da odem ti si uzvratila sa "Pa da družimo se".  I nema u tome ničeg lošeg niti ste bilo ti bilo gospodin Peđa hologrami kroz koje više ne teče nikakva krv. Ne naprotiv. Već je to neka vrsta mahinalnog snobizma klasične beogradske opuštene žvake. Malo rasejane ljubaznosti, malo naivnosti jednog deteta koje žvaće svoju žvakaću gumu. Pa malo preterivanja pa malo slave koja počiva na dosadi. Pa malo nas svojevrsnih post-ljudi čija je osnovna tajna da više ne skrivaju ama baš nikakvu tajnu. I onda tako malo kuliramo.

Okupljamo se kao termiti. Pa se iznose opaske i stavovi pa se ponešto kaže i o aktuelnom društvenom poretku. I onda tako u krug pa u krug pa u krug. Jer svi smo mi tako neurotični. Ujutru se odlazi na Festival autorskog filma pa se malo valjaju akreditacije pa se onda pravo sa sinoćnje žurke stiže na prepodnevne projekcije pa se sasvim opušteno s Filharmonije seli na modnu reviju. I tako se svi mi minglujemo i usput pokušavamo nešto da hendlujemo. Malo se ložimo na osamdesete malo na šezdesete, prelistavamo program Kinoteke u nadi da ćemo naići na ciklus Bergmanovih remek-dela pa se malo pohvalimo kako smo čitali Deleza i kako nam je gotivan Žižek. Neprekidno bivamo u nekim projektima, večito smo u nekoj gužvi zatrpani svim mogućim obavezama. I uvek smo bez kinte jer je i to tako cool.

I onda si se pojavila ti. Tako lepa i tako drugačija. Kao ribar koji se zatekao u gradu. Kao žena koja nosi tajnu mora u svojim nedrima. I odjednom svet koji se godinama krio pod ključem pokuljao je napolje. I stvarno sam bio tako srećan pored tebe. Jer ti si ta koja je uvek spremna da poleti i da u letu pozdravi sve ptice koje je okružuju. I zato te je Niče u jednom svom paragrafu iz "Zaratustre" i nazvao Nevena Lakokrila. Jer niko nema tako lakokrili duh kao ti najdraža moja. Jer si ti čudo za kojim sam sve ove godine žudeo a da se ono na kraju ipak dogodilo. I dozvolio sam da nestane. I sada bi bilo ponajbolje kada bih ja nestao. Ali nisam ja te sreće.

A tako sam voleo i tvoj pogled ranjene gazele i tvoju ustreptalost i tvoj povremeni entuzijazam. I sve te tvoje nežne melodije sastavljene od reči koje su ponekad umele da zamirišu i na borove šume a ponekad i na prerije.

I da ponekad mi je došlo i da poljubim tvoje oči i tvoje uši i tvoje grudi i tvoje usne i tvoj trbuh i onih sedam srebrnih gotovo nevidljivih strija i da naposletku pronađem stazu onih mekih dlačica pod tvojim pupkom koje bi me odvele na ono mesto gde je koža najnežnija.

Jer ti si bila jesi i uvek ćeš biti za mene Sve. Jer su tvoje oči tako velike i tako šarene malo plave pa malo zelene pa malo smeđe kao i tvoja kosa ta kosa koja sve oko sebe obasjava svojom toplom svetlošću. Jer ti si nežna i neizbežna. Nevena Prva Veličanstvena. Najlepša, najraskošnija i najdivnija osoba na čitavom ovom svetu. Žena kroz koju svakog dana kao da se čitavim njenim bićem prelama sveža jutarnja svetlost. 

I da tako sam voleo ono nejasno i nesigurno poskakivanje pod tvojom kožom. Tako sam voleo da te svakodnevno dotičem slušajući te očima. Jer ti si za mene nešto nepodnošljivo dragoceno. I fale mi i tvoja reč i tvoja misao i sve što ti nosiš u i oko sebe.

Jer u svetu neprestano ukopanom između užasa rata i strahota mira mi smo iz dana u dan bez prestanka osuđeni na one Gore Stvari.

A ti si za mene, blizino moja najdalja uvek bila Obećanje Boljeg.

I zato te toliko i volim i topim se i nestajem iz dana u dan bez tebe. Moja najdraža.

Volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te volim volim volim volim VOLIM VOLIM VOLIM VOLIM VOLIM!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

 https://sveoneveni.blogspot.rs/

DON KIHOT I NEVENA

Piše. Rastko Ivanović

Sančo Pansa ulazi u bioskop u Tržnom centru Ušće. Pogledom traži Don Kihota i nalazi ga kako sedi sa strane i zuri u platno. Posle niza bezuspešnih pokušaja da dođe do njega Sančo seda pored devojčice po imenu Nevena koja ga odmah nudi svojom lizalicom. U tom času počinje i film. U pitanju je neki kostimirani spektakl, u kojem gomila naoružanih vitezova hrli jedni drugima u susret da bi u jednom trenutku platnom protrčala i žena koja se našla u opasnosti. Don Kihot ustaje i vadi mač iz svojih korica. Obrušava se na platno i para ga oštricom svog oružja. Na ekranu se ponovo ukazuju žena i vitezovi ali je crna rupa u središtu platna tolika da počinje neumoljivo da guta slike. Toliko da na kraju od platna ništa ni ne ostaje osim drvene strukture koja ga je pridržavala. Rasrđena publika smesta napušta salu u kojoj ostaju samo razdragana deca koja nastavljaju fanatično da bodre svog viteza. Jedino je devojčica koja je sedela pored Sanča ta koja će našeg viteza počastiti pogledom punim neodobravanja. I šta onda mi zapravo da radimo s našim maštanjima? Da ih volimo ili da verujemo u njih do te mere da ih na kraju moramo ili krivotvoriti ili uništiti. Ili da kada se ona ispostave i kao isprazna i kao neuslišena i kao satkana od ništavnosti da priznamo sebi pravu cenu njihove istine a to je da devojčica koju smo spasili nas nikada nije niti će nas ikada za svog života uopšte i voleti.