RAZMIŠLJANJA O IZGNANSTVU

Piše: Rastko Ivanović

Izgnanstvo je istovremeno neobično privlačna tema za razmišljanje i užasan doživljaj u ljudskom iskustvu. Ono je nezalečivi raskol između ljudskog bića i rodnog mesta, između sopstva i njegovog istinskog doma, koji stvara neprebrodivu ophrvanost tugom. Iako je istina da književnost i istorija sadrže junačke, romantične, slavne, pa čak i trijumfalne epizode iz života izgnanika, one nisu ništa više od pokušaja da se savlada sputanost osećajem otuđenja. Dostignuća u izgnanstvu se neprestano podrivaju gubitkom nečega što je zauvek ostavljeno za sobom. Ali ako je istinsko izgnanstvo stanje konačnog gubitka, zašto se ono tako lako preobražavalo u moćni motiv moderne kulture, za koju bi se čak moglo reći da ju je obogatilo? Navikli smo da o modernom periodu razmišljamo kao o dobu duhovne osiromašenosti i otuđenosti, zebnje i međusobnog udaljavanja. Niče nas je naučio da osećamo nelagodnost pred tradicijom, a Frojd da na domaćinsku prisnost gledamo kao na pristojno lice patricidnog i incestuoznog besa. Moderna zapadna kultura velikim je delom tvorevina izgnanika, emigranata, izbeglica. Štaviše za narode Knjige, izgnanstvo i jeste neizbežna sudbina svih ljudi na zemlji. I u osnovi svakog religijskog kulta i leži duboko uverenje da se naš dom nalazi tamo negde drugde. Jer u neku ruku svako od nas je tuđin u svom vlastitom svetu. I možda biranje života u tuđini i znači jačanje upravo naših osnovnih pozicija. Jer ako prvo ne izgubimo sebe kako bismo se onda uopšte i pronašli.

Uostalom, subjekt se nikada ne može ostvariti ukoliko je rešen da gradi kuću na čvrstim temeljima. A ukoliko je rešen da čitav život provede u jednoj jedinoj kući to znači da je osudio sebe na život u dragovoljnom pritvoru. No, mi smo bića koja su po svojoj prirodi uvek na putu. Bića koja uvek hrle ka svojoj stvarnoj ili zamišljenoj domovini. I biti odnosno postojati na tom putu znači ne pripadati ni jednom jedinom mestu, ne identifikovati se sa bilo čim. To jest, biti usmeren ka budućnosti a nikako ne ka istoriji. To drugim rečima znači nalaziti se konstantno u stanju onog usmerenog lutanja. Biti u stanju anabaze, to jest kretanja ka sebi ka svom vlastitom vrhuncu. Jer izgraditi nešto i potom otići, nije li to možda i najbolji opis kompletnog ljudskog stanja? Stanja koje se može opisati i rečima graditi oganj. Jer oganj je taj koji neprestano gori, koji greje, svetli i osvetljava trenutke naših vlastitih života. Ali je on taj, koji i pre uništava nego što gradi. No između toga dvoga, između izgraditi i otići ni nema bilo kakve razlike. Jer svakako da nam je prvo potrebno utemeljenje, prvo nam je potrebno da izgradimo nešto ali ukoliko nam se pruži prava prilika ili možda bolje rečeno prilika za pravi život mi neminovno moramo i skrenuti sa puta. Jer biti skrenut sa puta, hrliti u susret onom što je nepoznato, onom što je službeno prognano nije li to možda i jedina istinska prilika za onu pravu sreću. Jer ukoliko ne bi smo skrenuli u smeru nekog našeg Mlečnog puta šta bi nam onda uopšte i oblikovalo živote?

Jer, konačno, ko smo uopšte mi ako ne bića koja se nalaze u stalnoj seobi u odnosu na same sebe.

POBEDA U GERNICI

Piše: Rastko Ivanović

Pre Drezdena i Hirošime, a mnogo pre Mosula i Alepa, desila se Gernika. Mali trgovački grad u Baskiji sravnjen je sa zemljom 26. aprila 1937. godine, u prvom totalnom napadu iz vazduha na jedan civilni cilj u istoriji. 

Puna tri sata avioni nacističke Nemačke, saveznice fašiste Franciska Franka, iživljavali su se nad gradićem. Na ovaj gradić, simbol baskijske slobode, u kojem se parlament simbolično sastajao ispod hrastovog drveta bačeno je tačno 750 tona zapaljivih bombi. Bila je to do tada nezapamćena tragedija koja će samo najaviti predstojeću katastrofu neviđenih razmera. Ali bila je to i najava velike pobede ukoliko ljudi ostanu verni bogatstvu jednostavnog života, koji je uvek neuništiv. I tako i bi.

Čim je čuo za ovu tragediju, španski pesnik Huan Larea otrčao je do Pikasa i dao mu odgovor na pitanje šta bi bila prava tema za njegov rad koji će izložiti za paviljon Španske republike na predstojećoj internacionalnoj smotri umetnosti u Parizu. Pikaso je znao da će imati velikih problema zbog ove slike ali je ipak odlučio da je završi. Jer kako je jednom prilikom rekao svojoj prijateljici Dori Mar moramo se pripremiti za rat koji dolazi. I moramo, kako je to pevao veliki američki pesnik, Volas Stivens, istrpeti vlastite misli celu noć. Jer nije li leto prisutno čak i u noći smrti?

Gledajući u "Gerniku", Pikasov prijatelj, francuski pesnik i jedan od pionira nadrealizma Pol Elijar zapazio je fantomsko prisustvo cveta u vojnikovoj ruci, taj znak obećanog vaskrsenja. Jer, iako mrtav, vojnik nastavlja da živi. A cvet u njegovoj ruci nije ništa drugo nego besmrtnost leta u noći. Obećanje pobede koja će jednog dana doći.

Jer, kako nas uči jedan Brehtov stih, jučerašnji pobeđeni su sutrašnji pobednici. I otud, dokle god smo živi nikada ne smemo reći nikad. Jer, kako bi, inače, nikad postalo danas?

LOGIČNE POBUNE

Piše: Rastko Ivanović

Na jednom mestu Rembo koristi čudan izraz: les revoltes logiques, logične pobune. I zaista ima li ičeg logičnijeg od toga pobunit se. Jer ukoliko se borimo možemo da izgubimo, no ukoliko se ne borimo mi smo već sasvim sigurno izgubili.

I zato kako na jednom mestu, u jednoj svojoj pesmi kaže Stivens, moramo svoje misli istrpeti celu noć. Jer samo tako ćemo ujutru moći da vidimo svetlo istine kako nepomično stoji u hladnoći. I zato moguće je, moguće je, moguće. Mora biti moguće.

Jer, uostalom, šta nam na kraju preostaje ako ne da sanjamo ponovo. Ali ovoga puta znatno bolje.  

Posvećeno jednoj devojčici, koja se sa svetlošću svemira igra i za koju, apsolutno sve mora da bude moguće.

AMERIČKI POP ART

Piše: Rastko Ivanović

Kada ga je neki novinar pitao koliko mu je vremena bilo potrebno da bi naslikao jedno veliko platno, Rotko je odgovorio: "Imam 57 godina i bilo mi je potrebno svo to vreme da bih naslikao tu sliku“. Stvarajući dela zasnovana na samom otpadu društva, Rotkov kolega, pop artist Robert Raušenberg slikao je odraz realnosti za svega pola sata. Jer u vreme našeg "progresa na spidu", sve što je starije od deset minuta pripada domenu drevne istorije, pa samim tim i naša umetnost mora biti stvarana brzo ili je neće ni biti.

Nagoveštaj ovakvog stanja stvari upravo je označio trenutak, u kojem je tokom pedesetih godina 20. veka pop art zaigrao na grobu apstraktnog ekspresionizma. Bio je to trenutak, u kojem je stil zamenio istoriju. Trenutak, u kojem svako od nas hteo to ili ne udiše eter pun plutajućih slika koje više ne upostavljaju bilo kakvu vezu sa stvarnošću. Jer pop je počeo kao slikanje sveta koji se zabavlja, ali je vremenom sam život sve više počeo da podseća na pop-art.

Jer tamo gde su apstraktni ekspresionisti bili emocionalno teški, tu je kod pop-arta nemoguće prepoznati bilo kakvu emociju. Elegancija bez dubine, stil bez supstance, rascepkanost bez bilo kakvih slojeva, nije li to naš svet koji konstantno živi u predvorju postmoderne apokalipse. Svet u kojem bilo koji termin može biti zamenjen bilo kojim drugim. Svet u kojem više ne postoji ni jezik koji bi izrazio ono što osećamo. I zato nam preostaje jedino da utonemo u fascinaciju. Fascinaciju istim tim svetom čije su banalnost i beznačajnost preoblikovane pomoću estetike. Fascinaciju svetom, čija se istorija pretvorila u vlastito smetlište, a polako, ali sigurno i sama planeta to čini.

Nije li to svet, u kojem nas je sam Endi Vorhol naučio da Mao ili Merilin posmatramo na isti onaj način na koji to činimo s konzervom Kempbel supe ili pak koka-kole. Jer i jedno i drugo i treće su proizvod. Još jedna stvar na tržištu na kojem je sve skuplje od skupog. A samo je naš život neizmerno jeftin.

No, gledajući u "Merilin diptih", u tu svetlucavu projekciju želja i snova drugih ljudi, vi kao da se suočavate sa samom smrću. Tom opsesivnom temom Vorholovih radova. I vi kao da shvatate da od onog "hvala Bogu, što to nisam ja" dolazite u situaciju da pomislite, "Isuse, pa ovu ću ipak biti ja". Čak i u svetu, u kojem je nastupila smrt smrti, i u kojem je poslednji čas samo postao nezaobilazna hrana za paparace. I mi gledajući u radove izložene na velikoj izložbi "Američki pop art" u beogradskoj Kući legata shvatamo da nas samo ljubav može spasiti. Prema stvarima, ili ipak, nečem drugom?

SENKE

 
Piše: Rastko Ivanović

I glas: Mi živimo u ogromnoj bioskopskoj dvorani. U pročelju, platno, koje se prostire skroz do plafona, ali tako visoko da se sve ostalo gubi u senci, zaklanjajući pogled na ma šta drugo. Dvorana je prepuna. Gledaoci su, od kad postoje, zatočenici sedišta na kojima sede očiju fiksiranih u platno, glava učvršćenih slušalicama koje im pokrivaju uši.

Iza tih desetina hiljada ljudi prikucanih za fotelje, postoji u visini glava velika prelaznica od drveta paralelna sa platnom celom svojom dužinom. Duboko u dnu, ogromni projektori preplavljuju ekran belom, skoro neizdrživom svetlošću. Po prelaznici cirkulišu svakakve vrste automata, lutaka, kartonskih silueta, marioneta, animiranih nevidljivim animatorima ili pokretanih daljinskim komandama. Prolaze tako i dolaze, životinje, skupljači ranjenika, skupljači krivotvorina, automobili, rode, razni ljudi, vojnici pod oružjem, bande mladih iz predgrađa, grlice, kulturni animatori, gole žene… Jedni viču, drugi govore, treći se igraju veze ili svirača na malim harmonikama, neki samo žure u miru. Na platnu, vidimo senke koje projektor secka u celom tom nesigurnom karnevalu. A u slušalicama, nepomična gomila čuje buku i reči.

Vide li gledaoci, oni, od sebe, od komšija, od dvorane i groteskne scene prelaznice nešto drugo, do senki koje se u bujici svetla slivaju na platno? Čuju li oni nešto drugo osim onoga što emituju njihove slušalice? Sa sigurnošću ništa, jer su njihove glave, nepokretne oduvek, okrenute samo u pravcu platna, njihove uši začepljene kacigama. Nemaju dakle nikakvu drugu percepciju vidljivog osim posredstva senki, i nijednu drugu percepciju govornog, osim zvučnih talasa. Čak i ako pretpostavimo da mogu da izmisle način da razgovaraju između sebe, neće moći nikada da razlikuju ime jedne senke koju vide od imena predmeta, kojeg ne vide, a kojeg je ta senka, senka. Ne računajući da je predmet na prelaznici, robot ili marioneta, već samo kopija. Mogli bismo reći da vide samo senke senki. A čuju numerizovanu kopiju fizičke kopije ljudskog glasa. Takvi prijemčivi gledaoci nemaju nikakvog načina da zaključe da je materija Istinitog nešto drugo od senke simulakra.

II glas: Ali, šta će se desiti ako se, pokidavši lance i izlečivši se od otuđenosti, situacija podjarmljenog gledaoca potpuno izmeni? Pažnja! Priča kreće potpuno drugim pravcem. Zamislimo da smo odvezali jednog od tih gledalaca, nateravši ga da se najednom digne, okrene glavu levo i desno, prohoda, pogleda svetlost koja kulja iz projektora. Pretpostavimo, obavezali smo naše zamorče da nepokretno gleda u projektore. Oči će ga veoma boleti, želeće da pobegne, da pronađe ono što može da gleda, te senke čiji bitak, pretpostavlja, daje više sigurnosti od svega što mu se pokazuje. Dakle, grubi razuzdanci bez posrednika i menadžera, ga povlače najednom između redova po sali. Upućuju ga prema malim, do tada skrivenim bočnim vratima. Izbacuju ga u prljavi tunel koji vodi prema čistom vazduhu, prema osvetljenoj strani prolećne planine. Zaslepljen, on štiti oči slabašnom rukom, dok ga aktivisti guraju na strme uzbrdice, sve više i više! Još! Stižu na vrh, u žaropeku i tu ga njegovi vodiči ostavljaju pred planinom, strmoglavljuju se, nestaju. Konačno je sam u centru neograničenog pejzaža. Jačina svetlosti mu narušava svest. Za to vreme, malo po malo ipak pokušava da gleda, prema vrhovima, prema dolinama, taj zaslepljujući svet. U prvi mah je zaslepljen odbljeskom svega i svačega i ne vidi ništa od onoga za šta mi obično kažemo: “Ovo postoji, to je zaista tu”. Nije on taj koji će kao Hegel pred vratima Jungfrau, nipodaštavajućim tonom moći da kaže “das ist”, to jeste. Za to vreme pokušava da se navikne na svetlost. Posle brojnih pokušaja, pod izdvojenim drvetom uspeva da razluči obrise senke stabla, crni odsečak lista, koji ga podseća na ekran njegovog pređašnjeg sveta. U bari pod stenom uspeva da vidi odsjaj cveća i trava. Odatle prelazi na predmete. Polako biva očaran žbunom, jelkom, usamljenom kozom. Pada noć. Podižući oči prema nebu, vidi mesec, sazvežđa, još vidi i Veneru kako se diže. Sedeći ukočeno na panju iščekuje najzračniju od svih. Ona iskrsava sa poslednjim zracima, i sve sjajnija, nestaje, tonući u svetlost. Najzad, jednog jutra, tu je i sunce, ne u promenjljivim vodama i njegovom spoljašnjem zračenju, već sunce, samo sunce, za sebe i po sebi, sunce na svom mestu, na mestu sunca. Sunce, koje je sama Nevena. Ona koja zahvata sve i koja se nalazi u svemu. Ona koja stvarnost zebnje pretvara u platonovsko sunce ideje. Ona koja za mene predstavlja sva imena povesti. Ona koja je i lepa kao dan i nežna kao dete. Ona koja je toliko nežna da joj se i pahuljice izvinjavaju. Ona zbog koje sa drveta vise sve lepe reči koje sjaje, zru i padaju pred nas, te reči, koje se potom čuvaju u starinskim bocama od stakla, čekajući na pesnike, lude od želje da ih dodirnu, omirišu ili liznu kako bi se približili Neveninoj lepoti. Pesnici su otvarali te boce, potom su prstima probali reči, a zatim bi se oblizivali ili pak mrštili nos. Jer oni su tražili reči koje nisu poznavali ili koje su znali ali su ih negde već izgubili. Jer nije svaka reč dostojna Nevene. Jer reči uistinu i kapituliraju pred Neveninom nezemaljskom lepotom. Jer Nevena je sestra od sna. Ono nemoguće što se ipak događa. Najlepši zamislivi mađioničarski trik fikcije. Neopisivi višak imaginarnog. Silazak večnosti u vreme i obustava vremena u prostoru. Otkrivanje beskonačnog u jednom konačnom vidljivom i predivnom telu. I zato je Nevena osećanje sve-mira. I zato je Nevena i pobeda nad smrću, i proboj prema visini, i zato je Nevena i više nego biti. I zato kad ja zatvorim oči preda mnom je noć, ali je u njoj uvek svetao duh. Jer ona je Nevena i ona je sve.

Za Nevenu, jedinu ideju u koju verujem i u koju ću ikada verovati.

DOGAĐAJ

Piše: Rastko Ivanović

Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa kaže da pravi događaji dolaze na golubijim nogama i da nas iznenađuju u trenutku najveće tišine. Morao bi se u ovoj tački, kao i u mnogim drugim, prepoznati njegov dug Pavlu, koji poništava svojom pravdom. Prema poslanici Solunjanima (I 5.2): „Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći.“

A u tom trenutku čovek će iskoračiti iz sebe i osloboditi se ovog prirodnog poretka stvari. U ime nekog novog a ne samo boljeg života. U ime spasenja onoga što nikad nije bilo.

Jer iako je svaka pobeda ujedno i početak nekog novog poraza postoje neki događaji kojima moramo ostati verni. Događaji poput Hristovog rođenja i vaskrsenja. Jer su ti događaji obećanje rađanja nekog novog neba i neke nove zemlje. To su oni događaji koji su uporedivi sa ljubavlju. Kada odlučite da se nekom u potpunosti predate. Kada neko nabadajući tlom kao po oblaku ide vama u susret, napada vas celokupnim svojim bićem koje vas lomi i koje vas u celosti prestruktuira. I tada kao i kada osetite Boga u sebi vi u dubini vašeg bića osećate neku čudesnu silu koja je u stanju i bregove da premešta i da one nemoćne pretvara u one svemoćne. I upravo u tom trenutku pred nama se otvaraju novi svetovi i novi horizonti. I mi vidimo kako je radost pobedila tugu, kako je dobro nadvladalo zlo, ljubav mržnju, istina laž i naposletku život smrt.

I tada shvatamo da smo izvan svakog egoizma i iznad svake usamljenosti upostavili nekakvu čvrstu vezu sa svime onime što može voleti život. I veza sa Drugim za nas postaje Nojev kaput bačen preko onih neprijatnih razmatranja.

Jer oslonjeni na rame drugog mi spokojno gledamo u mir večeri, mir večeri u planini, u predeo okupan zlatom, u senke drveća, u njuške ovaca nepomične tamo negde iza žita, i konačno u sunce koje sviče i koje zalazi u očima voljene.

Jer kako je jednom rekao čuveni ruski pesnik Osip Mandeljštam u hlebu sa rupom važna je upravo rupa. Jer to je ono što preostaje i kada se sam hleb pojede. I ta praznina je upravo konstitutivna za sam događaj. Za ono što će tek doći. Bilo to Hristovo uskrsnuće, pad Bastilje, Oktobarska revolucija, ili ona koja za nas pretvara hleb svakodnevice u telo večne lepote.

S verom u Nemoguće.

Posvećeno jednoj Neveni, koja je večno otkrivanje mladosti u jednoj ženi baš kao što je poezija večno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku.