Piše: Rastko Ivanović
Pre Drezdena i Hirošime, a mnogo pre Mosula i Alepa, desila
se Gernika. Mali trgovački grad u Baskiji sravnjen je sa zemljom 26. aprila
1937. godine, u prvom totalnom napadu iz vazduha na jedan civilni cilj u
istoriji.
Puna tri sata avioni nacističke Nemačke, saveznice fašiste
Franciska Franka, iživljavali su se nad gradićem. Na ovaj gradić, simbol baskijske
slobode, u kojem se parlament simbolično sastajao ispod hrastovog drveta bačeno
je tačno 750 tona zapaljivih bombi. Bila je to do tada nezapamćena tragedija
koja će samo najaviti predstojeću katastrofu neviđenih razmera. Ali bila je to i najava velike pobede ukoliko ljudi ostanu verni bogatstvu jednostavnog života,
koji je uvek neuništiv. I tako i bi.
Čim je čuo za ovu tragediju, španski pesnik Huan Larea
otrčao je do Pikasa i dao mu odgovor na pitanje šta bi bila prava tema za njegov
rad koji će izložiti za paviljon Španske republike na predstojećoj
internacionalnoj smotri umetnosti u Parizu. Pikaso je znao da će imati
velikih problema zbog ove slike ali je ipak odlučio da je završi. Jer kako je
jednom prilikom rekao svojoj prijateljici Dori Mar moramo se pripremiti za
rat koji dolazi. I moramo, kako je to pevao veliki američki pesnik, Volas Stivens, istrpeti vlastite misli celu noć. Jer nije li leto prisutno čak i u noći smrti?
Gledajući u "Gerniku", Pikasov prijatelj, francuski pesnik i jedan
od pionira nadrealizma Pol Elijar zapazio je fantomsko prisustvo cveta u
vojnikovoj ruci, taj znak obećanog vaskrsenja. Jer, iako mrtav, vojnik
nastavlja da živi. A cvet u njegovoj ruci nije ništa drugo nego besmrtnost
leta u noći. Obećanje pobede koja će jednog dana doći.
Jer, kako nas uči jedan Brehtov stih, jučerašnji pobeđeni su
sutrašnji pobednici. I otud, dokle god smo živi nikada ne smemo reći nikad. Jer,
kako bi, inače, nikad postalo danas?
Нема коментара:
Постави коментар