четвртак, 02. новембар 2017.

SZ: Dan oslobođenja


Piše: Rastko Ivanović

„Ako ste idealist, u njenim filmovima ćete naći idealizam; ako ste klasicist, u njenim filmovima ćete naći odu klasicizmu; ako ste nacista, u njenim filmovima ćete naći nacizam.“ Jonas Mekas, o filmovima Leni Rifenštal

Pokret NSK (Neue Slowenische Kunat) nastao je 1984. godine, kada su se udružili Laibach-Kunst, slikarska grupa Irwin (tada R Irwin S), pozorišna grupa Sestre Scipion Našice (sada Kozmokinetički kabinet Noordung) i dizajnerska grupa Novi Kolektivizam. Laibach Kunst, nastao je u podrumu slovenačkog slikara socrealiste Janeza Kneza, simbolične 1980. godine, u rudarskom gradiću Trbovlju. Ovaj gradić poznat po svom radničkom pokretu značajnom za uspeh NOB-a, ostavio je trag u delatnosti grupe koju je iznedrio. Laibach, shvatajući da funkcioniše u maloj državi, nastaloj u sprezi više kultura, pokušava da prikaže svoj slovenački identitet. Oni to čine preko različitih matrica koje spajaju u svom delu, koristeći simbole katoličke umetnosti, umetnosti avangardi, slovenačku umetnosti, nazi-kunsta, socrealizma. Po ujedinjenju NSK, grupa Irwin i Teatar se idejno inkrorporiraju u koncept čiji je rodonačelnik Laibach. Koncept NSK tako postaje simulacija sistema, u kome Laibach predstavlja političare, Teatar crkvu, a grupa Irwin državne umetnike.

Definicija veze između individue i kolektiva koja je sadržana u jednoj od ranih izjava Laibach-a, postala je konceptualna baza budućeg kolektiva NSK. „Laibach-Kunst je princip svesnog odricanja od lličnog ukusa, suda, uverenja, slobodna depersonalizacija, dobrovoljno preuzimanje uloge ideologije, demaskiranja i rekapitulacija režimskog ultramodernizma.“ (Laibach, 10 Točk Konventa, 1982). Nastupi Laibacha su su teatralni, miks-medijski, vagnerijanski... NSK odeljenje za vizuelne umetnosti stvara scenografiju prepunu istorijskih simbola, odeljenje za teatar ritualno pleše, uniformisani članovi Laibach-a recituju govore Hitlera, Musolinija, Staljina ili Tita. Sve to simulira strukturu rituala izvođenih prilikom nacističkih, fašističkih ili komunističkih svečanosti. Dakle, govor Vođe, scenografija sastavljena od državnih simbola i ritmički, skoro derviški ples 'mladosti', predstavljaju 'Gesamtkunstwerk' totalitarizma. Čemu to navođenje publike da ih doživi kao univerzalne gospodare? Razlog je, po izjavama članova NSK, traumatizacija publike, odnosno ukazivanje pažnje na mogućnost da traumatska prošlost može ponovo da se javi. Laibach upozorava! Samo ime „Laibach“ je simbol kroz koji se objašnjava diskurs NSK, što znači reprezentaciju traume prošlosti, njenu eksplikaciju u sadašnjosti i upozorenje za budućnost jer, „Samo ime i znak su vizuelna materijalizacija ideje, na nivou enigmatičnog misaonog simbola. (...) Godine 1980. sa pojavom omladinske kulturne grupe četvrti put se javlja ime Laibach“, koje sada sugeriše na konkretnui datost mogućnosti za za nastajanje politizirane, sistemske, ideološke umetnosti kao posledice upliva politike i ideologije. U tom smislu ime udružuje užas spoja totalitarizma i alijenacije produkcije industrije u svom sužanjskom obliku.“

Ono što NSK želi da pokaže je miks raznih kultura dat kroz umetničku formu, formu koja predstavlja 'služavku politike' i da na taj način predoči slovenačku kulturu, odnosno slovenačko stanje. Jer ko ne može da stvara može samo da reprodukuje. Reprodukcija ideologije kod NSK, odnosno preidentifikacija sa istom, razotkriva je, prikazuje u svojoj biti i na taj način je suvbverzira. NSK koristi Maljevičev krst kao znak, upozorenje koje govori o nemogućnosti postojanja van ideologije: „Avangarde su se rasturile u dodiru sa ideologijom. Projekat NSK je postavljen upravo na tom konfliktu, u kome su avangarde izgubile svoju bitku sa politikama svih vrsta.“ (Irwin, Intervju, 1988.) NSK pokazuje da se ideologija može subverzirai jedino prikazivanjem skrivenih metoda njenog funkcionisanja i tako razotkriti njena suština. Maljevičev crni krst tako postaje znak 'ideologije' NSK, poput kukastog krsta ili zvezde petokrake. Svi ostali simboli se okreću oko njega. Zabluda modernizma o autonomnosti umetnsoti potaje očigledna. Na prvi pogled u fašističkom ruhu, NSK se sastoji od različitih, nekoegzistentnih elemenata fašizma, nacizma, staljinizma... i ta nekoegzistentnost ih održava, čini nedokučivim. NSK tematizuje totalitarizam i postavlja pitanje da li je totalitarno samo ono što je eksplicitno totalitarno. Po Žižeku, pravi fašisti su uvek prikriveni.

U dokumentarnom filmu, Dan oslobođenja, Ugisa Oltea i Mortena Travika, susrećemo grupu Laibach na putu u Pjongjang, gde povodom 70. godišnjice od oslobađanja Severne Koreje od japanske kolonijalne vlasti treba da održe svečani koncert i tako postanu prva zapadna rok grupa koja je nastupila u glavnom gradu jedne od „najzatvorenijih zemalja na svetu“. Ovaj put iza zidina jedne od poslednjih „komunističkih diktatura“, umesto da svedoči o totalitarnom licu jedne zemlje, daleko više nam otkriva totalitarno naličje samihi naših zapadnih društava. Društava, u kojima nema više robova, jer svi žive u iluziji da su slobodni. Društava, u kojima svako od nas, svakog jutra odlazi na pijacu laži i sa poverenjem gleda u prodavce, i konačno društava, u kojima, svi mi, poslednji ljudi zapada, dobijamo malu dozu otrova za ugodne snove.

Na taj način, ovaj dokumentarac, kao da nas podseća na reči jednog francuskog filozofa, koji veli da je bolje i ne činiti ništa, nego raditi u prostoru onoga, što sam zapad proglašava da postoji.

Jer, zlo je najčešće u nevinom pogledu, koji zlo vidi svuda, osim u samome sebi.



Нема коментара:

Постави коментар