четвртак, 03. август 2017.

JFK


Piše: Rastko Ivanović

"Svako ga je odmah zapazio. Imao je tamni, narandžasto smeđi ten, poput instruktora skijanja a kada se nasmeajo gomili, zubi su mu bili zapanjujuće beli i jasno vidljivi na razdaljini od pedeset metara. U jednom trenutku salutirao je Peršing trgu, a trg mu je uzvratio pozdrav, tako da se kraljević i prosjaci glamura posmatrali jedni druge preko ulice, i to je bio jedan od onih veoma posebnih trenutaka u andergraund istoriji sveta. (...) (Č)oveku se moglo učiniti da je ovakvu scenu već gledao u desetak muzičkih komedija; bila je to scena u kojoj heroj, glavni glumac matinea, filmska zvezda, stiže u palatu po princezu. Ili, što je zapravo isto, a za naše podneblje značajnije, najpopularniji fudbaler, kralj studentskog kampusa, koji pristiže u dekanovu kuću, okružen svitom raspevanih studenata kako bi od dekana tražio poljubac njegove kćeri (...) I iznenada sam shvatio čitavu tradiciju, sve mi je postalo jasno, i razumeo sam depresiju koja je tankim slojem prevlačila okupljanje jer je sve uistinu bilo jednostavno: demokrate će nominovati kao predsedničkog kandidata čoveka koga će, bez obzira kolika njegova politička posvećenost bila, uvek nesumnjivo i čak protiv svoje volje doživljavati kao blokbaster glumca (...)"
 
Ovaj utisak sa predizbornog skupa demokrata u Los Anđelesu, koji je 1960. godine zabeležio Norman Majler u svom kultnom tekstu Supermen dolazi u supermarket, neminovno pada na pamet pri pogledu na trodelni panel Džejmsa Rozenkvista Novoizabrani predsednik (1960-1/1964), Inače, to je njegov prvi rad izveden u stilu slika-kao-bilbord. Nedostaje samo komentar Džozefa Kenedija - "Prodavaćemo Džeka kao sapun" (Whalen  1964, 446) - da bi predstava u potpunosti funkcionisala kao reklama. To ne čudi, ako se ima na umu da je u potrošačkoj kulturi, koja je bila ključni podsticaj Rozenkvistoovog dela, politički marketing funkcionisao kao reklama. To ne čudi, ako se ima na umu da je u potrošačkoj kulturi, koja je bila u ključni podsticaj Rozenkvistovog dela, politički marketing funkcionisao kroz siswtem reprezentacije: veštog dekorisanja, svakodnevnih pitanja živahnim bojama, spektaklom robe i industrijom zabave. Nasmejani Kenedi, u pastelno plavom odelu, zapravo je proizvod, kao i torta i automobil pored njega. Rozenkvist je sva tri motiva i preuzeo iz reklama; tortu iz oglasa, koji je 1954. godine izašao u magazinu Lajf, automobil iz nešto starijeg broja iste revije, a Kenedijevo lice sa postera iz predsedničke kampanje.

Donald Vilson, koji je poster dizajnirao, ovako opisuje njegovo nastajanje: "Predsednik Kenedi bio je fasciniran sopstvenim fotografijama ali i ekstremno kritičan pa mu je ovaj poster bio posebno zanimljiv. Veliko pitanje u leto 1960. godine bilo je da li napraviti ozbiljan, zreli ili  poster sw osmehom. U tom konkretnom trenutku jedna od najčešćih primedbi koju su mu republikanci upućivali bila je da nema dovoljno iskustva za predsednika što je mnoge ljude oko njega - uključujući i  njega samog - u početku navelo na pomisao da bi poster trebalo da bude ozbiljan i zreo. Ja sam ga ubedio da izgleda divno kada se osmehuje ali to nije bilo lako... Poster s osmehom štampan je u više miliona primeraka koji su se pojavili svuda po Americi."

Dobro je poznato da su Rozenkvistove slike uvek nastajale po predlošku, da je žive modele menjao vizuelnim posrednikom: fotografijom, posterom, reklamom.Kenedi, kao tema, savršeno je pogodovao ovakvom konceptu. Iako se činilo da javnost zna sve o njegovom privatnom životu i političkim aktivnostima, prdstava koja je do nje dolazila - baš kao i Rozenkvistova slika - bila je uvek posredovana, selektivna i pažljivo kontrolisana. Projekcija "političkog artefakta" Kenedi nastala je u procesu komodifikacije, utemeljenom u brižljivo osmišljenoj idealizaciji i očekivanjima birača. Tri decenije kasnije, nakon brojnih istorijskih i pseudoistorijskih dekonstrukcija "slike o Kenediju", na pitanje o čemu je slika Novoizabrani predsednik Rozenkvist odgovara: "To je slika čoveka koji sam sebe reklamira" (Goldman 1992, 101).

A reklama je danas kao i u vreme Kenedija zapravo sve. S tom razlikom, što ako je nekada iza obećanja i postojao nekakav proizvod, onda danas iza nje nema više ničega. Osim, naravno, najobičnije magle simulacije.

Istorija se pretvorila u film, a naši takozvani životi u džinovsku sablasnu predstavu, u kojoj više nema posmatrača, jer svi u njoj glumimo, uglavnom bez ikakvih šansi za oskara ili bilo kakav sličan zgoditak.

Ne vidimo li moć te predstave možda i najbolje na primeru Lane Del Rej? Jer Lana je čuvena Diznilend patriotkinja koja Ameriku slika kao neku vrstu utopije u tehnikoloru. Ili još jednostavnije rečeno, njena Amerika je zemlja koja postoji samo u mitovima i u pričama. Jednom rečju, u slici.

Uostalom, nije li Džeki Kenedi, koju Lana glumi u spotu za numeru "National Anthem" bila ta koja je Kenedijev boravak u Beloj kući uporedila s legendarnim fikcionalnim kraljevstvom Kamelot? Jer zahvaljujući dotad nezapamćenoj proliferaciji medijskih slika Kenedi je bio prvi američki predsednik koji je okupirao naše dnevne sobe.

Dvadesetak godina pre njegove pobede Adorno je život u Americi već video kao jedan veliki rijaliti program. Film koji nema više ko da gleda jer smo svi postali statisti u njemu. S Trampom u drugoj polovini druge decenije 21. veka stvari su samo dovedene do sveopšteg paroksizma.

Reči više nemaju bilo kakvog značenja a sve što je do juče bilo čvrsto sada se pretvorilo u PR. Takoreći iza magle simulacije nema više ničega. Osim slike. I Lane Del Rej.






Нема коментара:

Постави коментар