Piše. Rastko Ivanović
Po ima priču pod nazivom “Čovek gomile” u kojoj pacijent, tek što je otpušten iz bolnice, seda u jednu kafanu u Londonu, uživajući u svojoj slobodi i posmatrajući večernju vrevu, kad primeti oronulog starca neobičnog izgleda i ponašanja koga smesta odluči da sledi. Isprva, čovek kao da nekud žuri s određenim ciljem. On stalno iznova prolazi gradom uzduž i popreko sve dok i onom što ga sledi ne postane očigledna besciljnost njegovog hodanja. Celu bogovetnu noć hoda sad već opustelim ulicama i u svitanje to i dalje isto čini. Njegov pratilac ga sledi i čitavog narednog dana i napušta ga tek kad se ponovo spuste senke druge večeri. Pre nego što odustane, suočava se sa neznancem, gleda ga netremice u oči, ali neznanac ga ne primećuje i nastavlja svoju ophodnju.
Po ima priču pod nazivom “Čovek gomile” u kojoj pacijent, tek što je otpušten iz bolnice, seda u jednu kafanu u Londonu, uživajući u svojoj slobodi i posmatrajući večernju vrevu, kad primeti oronulog starca neobičnog izgleda i ponašanja koga smesta odluči da sledi. Isprva, čovek kao da nekud žuri s određenim ciljem. On stalno iznova prolazi gradom uzduž i popreko sve dok i onom što ga sledi ne postane očigledna besciljnost njegovog hodanja. Celu bogovetnu noć hoda sad već opustelim ulicama i u svitanje to i dalje isto čini. Njegov pratilac ga sledi i čitavog narednog dana i napušta ga tek kad se ponovo spuste senke druge večeri. Pre nego što odustane, suočava se sa neznancem, gleda ga netremice u oči, ali neznanac ga ne primećuje i nastavlja svoju ophodnju.
Poovo delo jedna je od velikih oda misteriji grada.
Ko od nas makar jednom nije bio taj pratilac ili taj neznanac? Taj ulični hodač, koji postavlja sebi pitanje, gde grad počinje, a gde se završava? Jer, u toj misiji "botanizovanja na asfaltu" čovek se veoma laklo premetne u voajera. U čoveka-pauka iz istoimenog stripa, koji prvog sledećeg časa zajaše mrežu okultnih sila, koju mu grad nudi. Jer, šta je uopšte život u gradu ako ne jedan veliki film. Film, u kome naše oko biva zamenjeno kamerom, koja se saobražava našim željama, strahovima i nadama. Jer, kamera je za nas moderne, ono što su bogovi bili za antički svet, kako nas je to naučio Godar u svom "Preziru". I samim tim jasno je da u jednom svetu, u kome filmovi ne kopiraju već sanjaju stvarnost i sam naš pogled mora biti filmski. Budući da na našoj retini ostaju otisnuti tragovi i onih filmova koje smo gledali, ali i svih onih, o kojima smo samo maštali.
Jer, ta mračna komora zvana naš mozak ponekad ume da nam priredi i neke tako lepe i tako nezaboravne stvari. Isto kao i naš grad. Grad, koji svake večeri montira po jedan nezaboravni film za svakog svog gledaoca. To jest, za nas.
Ko od nas makar jednom nije bio taj pratilac ili taj neznanac? Taj ulični hodač, koji postavlja sebi pitanje, gde grad počinje, a gde se završava? Jer, u toj misiji "botanizovanja na asfaltu" čovek se veoma laklo premetne u voajera. U čoveka-pauka iz istoimenog stripa, koji prvog sledećeg časa zajaše mrežu okultnih sila, koju mu grad nudi. Jer, šta je uopšte život u gradu ako ne jedan veliki film. Film, u kome naše oko biva zamenjeno kamerom, koja se saobražava našim željama, strahovima i nadama. Jer, kamera je za nas moderne, ono što su bogovi bili za antički svet, kako nas je to naučio Godar u svom "Preziru". I samim tim jasno je da u jednom svetu, u kome filmovi ne kopiraju već sanjaju stvarnost i sam naš pogled mora biti filmski. Budući da na našoj retini ostaju otisnuti tragovi i onih filmova koje smo gledali, ali i svih onih, o kojima smo samo maštali.
Jer, ta mračna komora zvana naš mozak ponekad ume da nam priredi i neke tako lepe i tako nezaboravne stvari. Isto kao i naš grad. Grad, koji svake večeri montira po jedan nezaboravni film za svakog svog gledaoca. To jest, za nas.
Нема коментара:
Постави коментар