AURA

Piše: Rastko Ivanović

21. avgusta 1911. godine italijanski čuvar Vićenco Peruđa (Vincenco Peruggia) iz pariskog muzeja "Luvr" (Louvre) ukrao je portret Mona Lize – čuvenu sliku Leonarda da Vinčija.

Vićenco je radio u muzeju zbog čega mu je bilo vrlo lako da ukrade sliku. Krio je sliku Mona Lize u svom stanu u Parizu. Policija koja je došla da ga ispita poverovala je u njegov alibi da je te noći radio kao čuvar na nekom drugom mestu. Nakon što je dve godine držao sliku u svom stanu, Peruđa se vratio u Italiju sa njom. 

Uhvaćen je nakon što je kontaktirao Alfreda Gerija – vlasnika jedne galerije u Firenci. Peruđa je oslobođen optužbi, jer je kao razlog za krađu naveo patriotizam – želeo je da sliku vrati u rodnu Italiju.

Godine 1913. slika je vraćena u muzej. Ali, šta se sve desilo u te dve, naizgled kratke godine? Čini se da je odgovor za kojim tragamo: mnogo toga. 

Za početak, ljudi su više nego ikada pre, pohrlili u sam muzej. Tamo, su išli da bi u tzv. Kvadratnoj sobi, to jest, Kvadratnom salonu, videli, samo to sveto mesto, na kojem je voljena Leonardova kompozicija stajala.

Pored toga, naravno, slika je preplavila i razna druga područja. Pa se tako, ona mogla videti, čak, i na policijskim poternicama, kao i naslovnim stranama novina i tabloida, a nisu bila zaobiđena ni pariska pozorišta, niti kabarei, gde su brojni glumci odeveni u Mona Lizu, igrali svoje pozorišne predstave.

Ono o čemu nam sve ovo govori je činjenica, da je slika, prvo morala da nestane, da bi, tek potom, mogla da bude otkrivena, kao – original.

Dakle, tek na osnovu napravljenih kopija, mi smo postali svesni, koliki je i kakav je značaj Mona Lize. I ne samo to, shvatili smo da najpoznatija slika na svetu, mora da bude ona, koja ujedno ima i najveći broj zabeleženih reprodukcija.

Da li to, onda, prosto, znači da je i sama slilka, zapravo, proizvod? Ako bi se pitao Vorhol, rekli bismo – da, a ako bi se pitao Benjamin, rekli bismo, logično – ne. Jer, za slavnog nemačkog mislioca, aura je ono što odvaja jedno umetničko delo od pukog tržišnog proizvoda. Aura, je zapravo, garant autentičnosti jednog umetničkog dela. A, sama aura, prema Benjaminovim rečima predstavlja obećanje daljine ma koliko predmet koji posmatramo bio blizu. A, što će reći da je aura, uvek, ono što je udaljeno od tehnološke reprodukcije i samog tržišnog karaktera. Jer, ovo dvoje jesu ono što doprinosi, upravo, odumiranju aure, kao i odimiranju samog pojma autentičnosti. Ali, da li je sve baš onako, kako se čini? 

Nije li, reprodukcija, kao što smo već videli, zapravo ono što doprinosi autentičnosti jednog umetničkog dela. Zagonetnost Mona Lize, tako je jednaka zagonetnosti Grete Garbo, jer, i jedna i druga, zavise od broja reprodukcija, to jest, od kulta slike, to jest fotografije, to jest, konačno filmskog medija, koji su širili njihovu slavu, unazad, proteklim decenijama. U tom smislu, aura je jednaka „ekranskom magnetizmu“, odnosno ekranskiom efektu stvari. Jer, kako kaže, onaj poznati vorholovski silogizam ako egzistiramo, onda smo, automatski, vidljivi, a ako smo vidljivi, onda smo automatski i poznati, a ako smo poznati, onda, naravno, moramo biti, i – lepi. Uzmimo, na primer, slučaj Zorannah-e, ili, pak, slučaj Paris Hilton.

Jer, stvar je jednostavno – u ponavljanju. Ono što se ne ponavlja to ne može biti lepo. Kao, recimo, - smrt. Osim, ako i ona, nije, kako je to jednom, lepo, Vorhol primetio, samo kao odlazak u "Tržni centar Ušće", iz koga se više nikada nećemo vratiti.