субота, 18. фебруар 2017.

ŽARGON AUTENTIČNOSTI





Piše: Rastko Ivanović

Nirvana je početkom devedesetih izazvala istinsku sabotažu u samom srcu mejnstrima. Bend, koji nas je suočio s mračnom lirikom, post-pankerskim ekstremizmom, i jednom krajnje tmurnom atmosferom uspeo je da s lista najprodavanijih singlova i albuma skine i Majkla Džeksona i dotadašnje metal velikane.

I pride uspeo je da s sobom donese onaj tako često nedefinišući i neretko vrlo eluzivni koncept, poznat pod imenom autentičnost.

Dve decenije kasnije ovaj koncept će početi ekskluzivno da se vezuje uz ime Adel.

Njeni naglašeno lični tekstovi, njen katarzični jauk u refrenu, hita, "Someone Like You", i njen glas kao najveća osobenost njenog pop identiteta ono je što je prema, nemalom broju kritičara, približilo Adel njenom velikom prethodniku.

Jer, u plastičnom pop pejsažu, koji oko svog malog prsta vrti Bijonse, i kojim, u svojim haljinama od mesa, besramno paradira Lejdi Gaga, Adel slovi za nekog ko se izdvaja, maltene, isključivo, samo snagom svog, vlastitog glasa. A za razliku i od našeg, ličnog imena, koje uvek delimo s drugima, glas je ono što pripada, samo i isključivo nama.

No, da li je to dovoljno da bismo za nečiju muziku mogli, zaista, da kažemo, kako je ona autentična.?

Pogotovo, ako imamo u vidu, da Adelina muzika nastaje na temeljima visoko-derivativne forme američkog soula, začinjenog, u ovim situacijama, neizbežnim dodatkom slomljenog srca zemlje. A ako na to dodamo i da tim njenih najbližih saradnika čine osobe, koje su svoj potpis ostavile i na delima Take Thata, ili sastava Sugababes, onda stvari postaju još daleko komplikovanije. Iako je, odgovor, uistinu, i više nego jednostavan.

Jer, nema ničeg autentičnog u vezi autentičnosti, kao što nema ni bilo čega prirodnog u vezi same prirode.

I jedno i drugo su samo fikcionalni konstrukti, potekli s određenih ideoloških izvora. Jer, hteli mi to sebi da priznamo ili ne, svi mi, na ovaj, ili na onaj način, katkad ako ne i stalno, kusamo s kontejnera ideologije.

Jer, i džez, i rege, i hip-hop, i srpski, tradicionalni, da ne kažem, izvorni narodnjaci, samo su vanbračne fuzije, nastale ukrštanjem različitih stilova, ko zna kada, i ko zna gde.

I u tome je sva filozofija.

Kao što i u Trampovom gađenju nad onime što nije prirodno nema, zapravo, apsolutno, ničeg prirodnog.

Već se i tu pomalja čist rad ideologije na delu.

Otud u gnevu prema klonovima i prema mumijama, koje, tobože, kaljaju zastavu naše svete autentičnosti, prepoznajemo, upravo, gnev istih tih klonova i mumija.

Zvale se one Donald Tramp, ili pak, nekako sasvim drugačije.

Нема коментара:

Постави коментар