Opera,
ples, poezija i roman i dalje se nazivaju "elitističkim" uprkos
činjenici da stvarna svetska moć od njih ima malo koristi. Stara hijerarhija
visoke i niske kulture postala je farsa: pop je vladajuća stranka.
Naime, od
sedamdesetih godina 20. veka pop vrši distribuciju visoke umetnosti, dok moda
vrši invaziju na naše svakodnevne živote.
Tto,
drugim rečima, znači da svako od nas, praktično može sebe da proizvede u
ultimativno umetničko delo ili barem u čistu površinu.
A ne
vidimo li to, možda i najbolje, na primeru same Rošin Marfi? Jer, postoji li uopšte bolji spoj između
inteligencije i čulnosti, diska i arta, egistencijalne anksioznosti i retko
raskošne površnosti od nje?
Čini se
da ne.
A zašto
je to baš tako mogao je da se uveri svako ko je imao tu privilegiju da je gleda
uživo na Exitu 2017. 9. jula
uveče na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.
Sva strast i gnev u pesmi "Live
Forever" na kraju ne vode u bekstvo od sveta već u bekstvo u svet
među ljude. Antagonizam se naposletku ispostavlja kao put u empatiju. Jer, oslobodivši
se gordosti, uvidevši da pripadamo jedni drugima, mi shvatamo da naši životi na
zemlji mogu biti neograničeni.
Ovakvo osećanje Zigmund
Frojd je u svojim spisima nazivao okeanskim.
Noel Galagerga pak
naziva jednostavno prijateljstvom.
Lijam Galager
odajući poštu svojim katoličkim korenima kaže da je to pesma za njegovu mamu.
Neku ljudi ovo osećanje nazivaju timskim duhom, neki bratstvom,
socijalisti pak drugarstvom. A za Oasis prava reč za ovo osećanje da smo ti i
ja isti kao i drugi je naprosto ljubav.
A nije li upravo to ono osećanje koje vas preplavi dok
slušate Lijama kako izvodi bilo "Rock’n’
roll Star", "Slide
Away" ili pak sam "Wonderwall"
na kraju svog koncerta na ovogodišnjem Exitu.
"Live Forever" je ovog puta izostao, ali u izvođenju
frontmena nekada najproleterskijeg benda u Velikoj Britaniji, i gore
pomenute pesme u vremenu, u kome ima puno komunitarizma a premalo jednakosti
zvuče nekako ubedljivo, moćno i nadasve iskupljujuće.
Ma kako zvali to okeansko osećanje koje nas preplavi svaki put kada
ih slušamo.
Kako su Atoms for Peace oslobodili ljude muzikom, oslobađajući im prvo telo, pa potom i um.
Da bismo razumeli šta je Tom Jork sa novim ansamblom doveo na 14. Exit festival 2013. u subotu, korisno je da citiramo jednog od preživelih kumova popa: “Once you’ve done the best you can, funk it!” rekao je Džordž Klinton, osnivač Parliamenta i Funkadelica i svetlo koje pokazuje put bezbrojnim muzičarima koji nastoje da pronađu svoje plesne korake na podijumu.
“Funk” ne znači samo da se opustitite; to zahteva koncentraciju i vrstu mišića koji se nikada ne napreže. Za Jorka, frontmena visoko cerebralnog i veoma popularnog benda Radiohead, to takođe znači preuređenje višesmerne muzike koju je grupa usavršila, da bi bolje naglasio njen centralni deo: gruv.
Radiohead nije često doživljavan kao plesni sastav, iako se njihov zvuk
oslanja toliko na ritam, kao i na Jorkove vrtoglave melodije i Džoni
Grinvudovu šumu efekata. Ali udruživanjem snaga s omiljenim basistom
alternativnog roka Flijem, kao i sa bubnjarem Džoijem Varonkerom i brazilskim perkusionistom Maurom Refoskom, Jork je agresivno krenuo prema dnu u svom sopstvenom zvuku.
Napor (koji je u ovakvim slučajevima vrlo inspirativan) otkriva šta
Jorkove kompozicije imaju zajedničko sa radom takvih post-pank bendova
poput Gang of Four i Mission of Burma, koji su takođe
miksovali rokersku žestinu s teškim bazenom fanka i diska. Pesme, od
kojih su mnoge s Jorkovog solo albuma iz 2006 “The Eraser“ jasno
su ocrtane recentnim plesnim muzičkim trendovima poput džangla i
dabstepa, ali s lajv instrumentacijom umesto elektronskog dekora one
takođe prizivaju trenutak kada je pank "pronašao svoje kukove".
Repeticija je bila ključna za zvuk i bend je tražio tačnu tačku gde bi
repeticija minimalističke umetničke muzike mogla da se spoji s
različitom i teško povezivom, repeticijom plesnog popa. Fli često vodi
tim, zatežući pristup koji on ima sa Red Hot Chilli Peppers i povećava energiju na skoro svakoj pesmi. On je takođe svirao (mislim) melodiku.
Još jedan zvučni sloj dolazi od dugogodišnjeg Radiohedovog producenta, Najdžela Godriča, čije sviranje klavijatura i gitare, ponekad daje muzici ambijentalno osećanje, blisko pojedinim radovima Brajana Ena. Jork sam povremeno dodaje permanentne klavirske linije ili lomljive gitarske delove, kao i primenu svog izvanrednog falseta.
To ne bi bilo fer da se ova muzika nazove Radiohead lite, pošto ona nije light
uopšte. Ali ona je više koncentrisana i, u neku ruku, više razumljiva
nego što je to opus benda. Jork i njegov bend usmeravaju fokus publike
na način na koji to Radiohed nastupi ne čine.
Prepravljajući
svoje starije pesme i izvodeći nekoliko novih, Jork i dalje radi na
artikulisanju opsesija. Njegova velika tema (zasad) je kako se
anksioznost ili čak bol mogu pretvoriti u vrstu zanesenosti, bilo kroz
psihičku otuđenost, psihički bol ili, još češće, seksualnu želju. To se
prirodno uklapa u plesnu muziku, koja nudi ekstazu kroz telesno uvijanje
i iznemoglost.
Jork prenosi strast diska na sceni, meljući i
lepršajući i klateći se ludo, dok publika "navija". Njegov ples je bio
toliko revnostan da je podsetio na pank preteču i gosta Exit-a Igija Popa, koji je oduvek prilazio umetnosti kao (delom) vizionarskom transu, a delom profesionalnom-rvačkom stilu šepurenja.
Na pojedinim mestima, Jork je prestao sa svojim srećnim previjanjem, da
bi isporučio pesmu na daleko blaži, gotovo soft-rok način. Onda, čudan
sjaj njegovih kompozicija i njegovog glasa dominira, otkrivajući Jorkov
tajni porok: zavisnost od lepote.
Onda će se Fli vratiti da
ćušne svoj bas, ritam sekcija će udariti i potraga za tim fanki gruvom
će se nastaviti. To nije sporedno interesovanje za Jorka - to je osnova
koja ga izoštrava. I to je deo onoga što najambiciozniji momci u
istoriji roka rade najbolje što mogu.
Leta 1989. američki magazin National Interest objavio je esej s
vrlo smelim naslovom – "Kraj istorije?" Autor tog eseja, politikolog Fransis
Fukujama napisao je da su velike ideološke bitke Istoka i Zapada završene i da
je zapadna liberalna demokratija pobedila. U vreme antikomunističkih
demonstracija širom bivšeg Sovjetskog Saveza činilo se da je tekst pogodio u
metu. Fukujama je postao zvezda političkih nauka, "dvorski filozof globalnog
kapitalizma". Kada se tri godine kasnije pojavila njegova knjiga "Kraj istorije
i poslednji čovek", oprezni znak pitanja je nestao.
Jer, kao da smo se u međuvremenu svi navikli na posvemašnju smrt. Smrt
istorije, smrt nauke, smrt umetnosti, smrt književnosti, smrt filozofije, smrt
Edipa, pa i smrt seksa, zamenjenog njegovim simulakrumom pornografijom.
Pornografijom kao promiskuitetom svih znakova, svih kola, mreža i naravno ukusa.
Ali, ako je Bog, zaista, stvorio ovaj naš svet, i to ex nihilo, onda samo On
može i da ga uništi i to bez bilo kakvih materijalnih tragova. No, ako je On
odista mrtav kako nas to već odavno ubeđuju, onda nema ko da obavi taj njegov
posao. I sve što nam je ostalo je katastrofa kao takva.
Katastrofa koja niti je stigla niti će bilo kada stići, jer ona se
proživljava.
