Piše: Rastko Ivanović/
Kako su Atoms for Peace oslobodili ljude muzikom, oslobađajući im prvo telo, pa potom i um.
Da bismo razumeli šta je Tom Jork sa novim ansamblom doveo na 14. Exit festival 2013. u subotu, korisno je da citiramo jednog od preživelih kumova popa: “Once you’ve done the best you can, funk it!” rekao je Džordž Klinton, osnivač Parliamenta i Funkadelica i svetlo koje pokazuje put bezbrojnim muzičarima koji nastoje da pronađu svoje plesne korake na podijumu.
“Funk” ne znači samo da se opustitite; to zahteva koncentraciju i vrstu mišića koji se nikada ne napreže. Za Jorka, frontmena visoko cerebralnog i veoma popularnog benda Radiohead, to takođe znači preuređenje višesmerne muzike koju je grupa usavršila, da bi bolje naglasio njen centralni deo: gruv.
Radiohead nije često doživljavan kao plesni sastav, iako se njihov zvuk oslanja toliko na ritam, kao i na Jorkove vrtoglave melodije i Džoni Grinvudovu šumu efekata. Ali udruživanjem snaga s omiljenim basistom alternativnog roka Flijem, kao i sa bubnjarem Džoijem Varonkerom i brazilskim perkusionistom Maurom Refoskom, Jork je agresivno krenuo prema dnu u svom sopstvenom zvuku.
Napor (koji je u ovakvim slučajevima vrlo inspirativan) otkriva šta Jorkove kompozicije imaju zajedničko sa radom takvih post-pank bendova poput Gang of Four i Mission of Burma, koji su takođe miksovali rokersku žestinu s teškim bazenom fanka i diska. Pesme, od kojih su mnoge s Jorkovog solo albuma iz 2006 “The Eraser“ jasno su ocrtane recentnim plesnim muzičkim trendovima poput džangla i dabstepa, ali s lajv instrumentacijom umesto elektronskog dekora one takođe prizivaju trenutak kada je pank "pronašao svoje kukove".
Repeticija je bila ključna za zvuk i bend je tražio tačnu tačku gde bi repeticija minimalističke umetničke muzike mogla da se spoji s različitom i teško povezivom, repeticijom plesnog popa. Fli često vodi tim, zatežući pristup koji on ima sa Red Hot Chilli Peppers i povećava energiju na skoro svakoj pesmi. On je takođe svirao (mislim) melodiku.
Još jedan zvučni sloj dolazi od dugogodišnjeg Radiohedovog producenta, Najdžela Godriča, čije sviranje klavijatura i gitare, ponekad daje muzici ambijentalno osećanje, blisko pojedinim radovima Brajana Ena. Jork sam povremeno dodaje permanentne klavirske linije ili lomljive gitarske delove, kao i primenu svog izvanrednog falseta.
To ne bi bilo fer da se ova muzika nazove Radiohead lite, pošto ona nije light uopšte. Ali ona je više koncentrisana i, u neku ruku, više razumljiva nego što je to opus benda. Jork i njegov bend usmeravaju fokus publike na način na koji to Radiohed nastupi ne čine.
Prepravljajući svoje starije pesme i izvodeći nekoliko novih, Jork i dalje radi na artikulisanju opsesija. Njegova velika tema (zasad) je kako se anksioznost ili čak bol mogu pretvoriti u vrstu zanesenosti, bilo kroz psihičku otuđenost, psihički bol ili, još češće, seksualnu želju. To se prirodno uklapa u plesnu muziku, koja nudi ekstazu kroz telesno uvijanje i iznemoglost.
Jork prenosi strast diska na sceni, meljući i lepršajući i klateći se ludo, dok publika "navija". Njegov ples je bio toliko revnostan da je podsetio na pank preteču i gosta Exit-a Igija Popa, koji je oduvek prilazio umetnosti kao (delom) vizionarskom transu, a delom profesionalnom-rvačkom stilu šepurenja.
Na pojedinim mestima, Jork je prestao sa svojim srećnim previjanjem, da bi isporučio pesmu na daleko blaži, gotovo soft-rok način. Onda, čudan sjaj njegovih kompozicija i njegovog glasa dominira, otkrivajući Jorkov tajni porok: zavisnost od lepote.
Onda će se Fli vratiti da ćušne svoj bas, ritam sekcija će udariti i potraga za tim fanki gruvom će se nastaviti. To nije sporedno interesovanje za Jorka - to je osnova koja ga izoštrava. I to je deo onoga što najambiciozniji momci u istoriji roka rade najbolje što mogu.
(B92 | ponedeljak 15.07.2013)
Kako su Atoms for Peace oslobodili ljude muzikom, oslobađajući im prvo telo, pa potom i um.
Da bismo razumeli šta je Tom Jork sa novim ansamblom doveo na 14. Exit festival 2013. u subotu, korisno je da citiramo jednog od preživelih kumova popa: “Once you’ve done the best you can, funk it!” rekao je Džordž Klinton, osnivač Parliamenta i Funkadelica i svetlo koje pokazuje put bezbrojnim muzičarima koji nastoje da pronađu svoje plesne korake na podijumu.
“Funk” ne znači samo da se opustitite; to zahteva koncentraciju i vrstu mišića koji se nikada ne napreže. Za Jorka, frontmena visoko cerebralnog i veoma popularnog benda Radiohead, to takođe znači preuređenje višesmerne muzike koju je grupa usavršila, da bi bolje naglasio njen centralni deo: gruv.
Radiohead nije često doživljavan kao plesni sastav, iako se njihov zvuk oslanja toliko na ritam, kao i na Jorkove vrtoglave melodije i Džoni Grinvudovu šumu efekata. Ali udruživanjem snaga s omiljenim basistom alternativnog roka Flijem, kao i sa bubnjarem Džoijem Varonkerom i brazilskim perkusionistom Maurom Refoskom, Jork je agresivno krenuo prema dnu u svom sopstvenom zvuku.
Napor (koji je u ovakvim slučajevima vrlo inspirativan) otkriva šta Jorkove kompozicije imaju zajedničko sa radom takvih post-pank bendova poput Gang of Four i Mission of Burma, koji su takođe miksovali rokersku žestinu s teškim bazenom fanka i diska. Pesme, od kojih su mnoge s Jorkovog solo albuma iz 2006 “The Eraser“ jasno su ocrtane recentnim plesnim muzičkim trendovima poput džangla i dabstepa, ali s lajv instrumentacijom umesto elektronskog dekora one takođe prizivaju trenutak kada je pank "pronašao svoje kukove".
Repeticija je bila ključna za zvuk i bend je tražio tačnu tačku gde bi repeticija minimalističke umetničke muzike mogla da se spoji s različitom i teško povezivom, repeticijom plesnog popa. Fli često vodi tim, zatežući pristup koji on ima sa Red Hot Chilli Peppers i povećava energiju na skoro svakoj pesmi. On je takođe svirao (mislim) melodiku.
Još jedan zvučni sloj dolazi od dugogodišnjeg Radiohedovog producenta, Najdžela Godriča, čije sviranje klavijatura i gitare, ponekad daje muzici ambijentalno osećanje, blisko pojedinim radovima Brajana Ena. Jork sam povremeno dodaje permanentne klavirske linije ili lomljive gitarske delove, kao i primenu svog izvanrednog falseta.
To ne bi bilo fer da se ova muzika nazove Radiohead lite, pošto ona nije light uopšte. Ali ona je više koncentrisana i, u neku ruku, više razumljiva nego što je to opus benda. Jork i njegov bend usmeravaju fokus publike na način na koji to Radiohed nastupi ne čine.
Prepravljajući svoje starije pesme i izvodeći nekoliko novih, Jork i dalje radi na artikulisanju opsesija. Njegova velika tema (zasad) je kako se anksioznost ili čak bol mogu pretvoriti u vrstu zanesenosti, bilo kroz psihičku otuđenost, psihički bol ili, još češće, seksualnu želju. To se prirodno uklapa u plesnu muziku, koja nudi ekstazu kroz telesno uvijanje i iznemoglost.
Jork prenosi strast diska na sceni, meljući i lepršajući i klateći se ludo, dok publika "navija". Njegov ples je bio toliko revnostan da je podsetio na pank preteču i gosta Exit-a Igija Popa, koji je oduvek prilazio umetnosti kao (delom) vizionarskom transu, a delom profesionalnom-rvačkom stilu šepurenja.
Na pojedinim mestima, Jork je prestao sa svojim srećnim previjanjem, da bi isporučio pesmu na daleko blaži, gotovo soft-rok način. Onda, čudan sjaj njegovih kompozicija i njegovog glasa dominira, otkrivajući Jorkov tajni porok: zavisnost od lepote.
Onda će se Fli vratiti da ćušne svoj bas, ritam sekcija će udariti i potraga za tim fanki gruvom će se nastaviti. To nije sporedno interesovanje za Jorka - to je osnova koja ga izoštrava. I to je deo onoga što najambiciozniji momci u istoriji roka rade najbolje što mogu.
(B92 | ponedeljak 15.07.2013)
