Piše:
Rastko Ivanović
Ljudska komunikacija je artistička tehnika čija je svrha da zaboravimo surovi besmisao života osuđenog na smrt. Čovek je po prirodi usamljena životinja, jer on zna da će umreti i da u času njegove smrti zajednica za to neće mariti: svi umiru. Štaviše, svaki je čas potencijalno čas smrti. I zbog svega toga, potrebni su nam mitovi. Potrebne su nam priče koje pričamo, kako sebi, tako i drugima. Jer, one su naša poslednja brana pred onim neizbežnim. I stoga smo spremni da čitave svetove pretvaramo u bajke. Kako bismo zadovoljili bilo sebe bilo druge. Iako je možda taj drugi i patološki lažov i prikriveni narcis ili pak nešto treće. Ali mi smo poverovali da ga zaista volimo i priredili smo za njega jednu grandioznu predstavu na čijoj sceni je on zauzeo centralno mesto.
Jer svakoga jutra kada se probudimo kako to na jednom mestu u Godarovom "Preziru" kaže veliki nemački reditelj Fric Lang mi odlazimo na pijacu laži i sa poverenjem gledamo u prodavce. I uveravamo sebe da laži koje nam govore su zapravo istinite. Jer nam nekada manjka i pažnje a nekada i ljubavi. I želimo da razotkrijemo nečiju tajnu iako je najveća tajna da nikakve tajne nikada nije ni bilo. Jer svako "ja" je ništa drugo nego suma nasumičnih i često nepovezanih mentalnih događaja. I sve drugo su samo jalove tlapnje često dokonih kognitivnih budista. Kao u onom vicu u kojem ludak traži ključ koji je izgubio pod svetlom a ne u mračnom kutku gde je isti u stvari nestao.
Ali kada sve to shvatimo često je kasno. I već uveliko smo povredili kako sebe tako i druge.
I stoga nam na kraju ostaje samo jedno. Ili da prihvatimo da je stvarni svet danas odsutan i da pokušamo da ga ponovo učinimo prisutnim i pride platimo veoma skupu cenu za to ili da svet pretvarano u bajku a istinu i dalje u naraciju lišenu bilo kakvog pa i onog najmanjeg smisla.
Čovek je usamljena životinja i on i umire kao što i sanja sam. Kako je to napisao Konrad u svom legendarnom "Srcu tame". I znate šta? Dobro je što je upravo tako.
Ljudska komunikacija je artistička tehnika čija je svrha da zaboravimo surovi besmisao života osuđenog na smrt. Čovek je po prirodi usamljena životinja, jer on zna da će umreti i da u času njegove smrti zajednica za to neće mariti: svi umiru. Štaviše, svaki je čas potencijalno čas smrti. I zbog svega toga, potrebni su nam mitovi. Potrebne su nam priče koje pričamo, kako sebi, tako i drugima. Jer, one su naša poslednja brana pred onim neizbežnim. I stoga smo spremni da čitave svetove pretvaramo u bajke. Kako bismo zadovoljili bilo sebe bilo druge. Iako je možda taj drugi i patološki lažov i prikriveni narcis ili pak nešto treće. Ali mi smo poverovali da ga zaista volimo i priredili smo za njega jednu grandioznu predstavu na čijoj sceni je on zauzeo centralno mesto.
Jer svakoga jutra kada se probudimo kako to na jednom mestu u Godarovom "Preziru" kaže veliki nemački reditelj Fric Lang mi odlazimo na pijacu laži i sa poverenjem gledamo u prodavce. I uveravamo sebe da laži koje nam govore su zapravo istinite. Jer nam nekada manjka i pažnje a nekada i ljubavi. I želimo da razotkrijemo nečiju tajnu iako je najveća tajna da nikakve tajne nikada nije ni bilo. Jer svako "ja" je ništa drugo nego suma nasumičnih i često nepovezanih mentalnih događaja. I sve drugo su samo jalove tlapnje često dokonih kognitivnih budista. Kao u onom vicu u kojem ludak traži ključ koji je izgubio pod svetlom a ne u mračnom kutku gde je isti u stvari nestao.
Ali kada sve to shvatimo često je kasno. I već uveliko smo povredili kako sebe tako i druge.
I stoga nam na kraju ostaje samo jedno. Ili da prihvatimo da je stvarni svet danas odsutan i da pokušamo da ga ponovo učinimo prisutnim i pride platimo veoma skupu cenu za to ili da svet pretvarano u bajku a istinu i dalje u naraciju lišenu bilo kakvog pa i onog najmanjeg smisla.
Čovek je usamljena životinja i on i umire kao što i sanja sam. Kako je to napisao Konrad u svom legendarnom "Srcu tame". I znate šta? Dobro je što je upravo tako.
Нема коментара:
Постави коментар