Ejmi Vajnhaus: Život posle smrti

Piše: Rastko Ivanović

Kada govorimo o najvećim mitovima u našem globalnom selu, ne možemo ni u kom slučaju da zaobiđemo zvezde. Kao u kakvoj pesmi čijeg refrena ne možemo da se otarasimo, one su svuda!
 

 
Zvezde nas prate sa glatkih stranica lakovanih časopisa, pohode nas sa ekrana plazma televizora, javljaju se pod reflektorima billborda i kroz pulsiranje neona. A, stvari se ne menjaju ni po njihovoj smrti. Jer, zvezde umiru onoliko puta koliko je medijima i gladnoj publici potrebno.


Nekada u zlatnim danima Holivuda, smatralo se da je ono što čini jednu zvezdu zvezdom njen herojski identitet, njena izuzetnost, superiornost, nedodirljivosat i, naravno, moć transgresije. Tada se podrazumevalo da su zvezde mitskog kalibra one herojske individue koje nadilaze ograničenja zadatog života, koje ruše društvena pravila, sabotiraju moralne konvencije, brišu barijere među polovima, bivajući veće od efemerne stvarnosti i veće od samog života. Zbog toga su od pedesetih godina 20. veka zvezde izrasle u simbol nove religije čiji je prvosveštenik postao Endi Vorhol, „pilula je postala nafora, a ’Džoni Voker’ zamena za krv Hristovu“.

Stoga je sudbina slavnih bila, kao i sudbina junaka u svim mitologijama - da poput žrtvenog jarca delaju i trpe umesto drugih ljudi. Tu se krio i razlog zašto su zvezde neretko na koncu umirale mlade, jer je njihova mitska dimenzija podrazumevala smrt. A smrt je bila njihova poslednja predstava. To je bila ona karika koja ih je iz legende selilo pravo u mit.

U vremenu večne sadašnjosti, kad su sve stvari izgubile dimenziju budućnosti, nema više potrebe za mitskim zvezdama. Jer, nekada je sistem davao smrt i dozvoljavao život. Danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.

Nekada su zvezde na čiji je identitet vlasnička prava imao Holivud svoju slobodu nalazile u smrti. Shvatajući da je čist identitet čista smrt, zvezde poput Dina i Merilin Monro su odlazile sa ovoga sveta pravo u legendu vrlo rano.

Od kada je šizofrenija od bolesti evoluirala u životni stil, svaka zvezda može da se krevelji iza mnoštva različitih maski. U atmosferi opšte karnevalizacije identiteta, sada se sve uloge mogu igrati i to u isti mah. Tako umesto nekadašnjeg čistog identiteta kao čiste smrti sada svedočimo odsustvu bilo kakvog identiteta.

Ono što je industrija nekada nastojala da sakrije, da potisne kao zabranjeni sadržaj danas se obelodanjuje. Širom su otvorene sve odaje.

Kako je rekao Martin Ejmis, u redu je da dobiješ ono što želiš, čak iako je to tvoja sestra ili pas.


U takvoj konstelaciji, buntovne zvezde imaju produženi rok trajanja. Disciplinovane tržištem one imaju iluziju da mogu da rade šta žele i kako žele. Kako subverzija više ne mora da prolazi kroz čvrst kordon cenzure, jer je dobrodošla, onda svaki fan u vremenu zabrane zabrana, može u svojoj omiljenoj zvezdi da ima svoj fetiš, svoju „laž koji mu omogućuje da podnese nepodnošljivu istinu“. Malo privida “realnog života“, vitalističkog elana i raznolikosti u svom tom vegetiranju u sterilnom hedonizmu nije naodmet.

Sami fabrikovani pobunjenici poslušno igraju svoje uloge. Zauzvrat mirno dočekuju zasluženu penziju.

Samim tim, smrt zvezde zadobija ekskluzivnu notu. I ne samo to, zvezde danas umiru više puta, tačnije onoliko puta koliko je medijima i gladnoj publici potrebno. Ne svedoči li o tome slučaj Majkla Džeksona? Ili priča o devojci koja u detinjstvu nije znala da li želi da bude Majkl Džekson, ili, jednostavno, želi da se uda za njega: Ejmi Vajnhaus.

AMY, AMY, AMY - Priča o Ejmi Vajnhaus je priča u kojoj se brikoliraju mnogi stari rokenrol mitovi. To je priča o meteoru koji je sagoreo u mračnoj noći, koja je progutala mnoge sjajne zvezde. To je, ujedno, i priča o devojci koja nam je pružila dašak pobune u svetu, u kome nema više robova, jer svi žive u iluziji da su slobodni.

Drugim rečima, priča o Ejmi Vajnhaus je otelovljenje mita o Faetontu, prerušena priča o jednoj kometi koja je pala na zemlju i izbacila je iz ose. To je nova priča koja počinje starim mitom o Detetu Pesniku, koje u ovom slučaju, u devetoj godini odlazi u Suzi Ernšo pozorišnu školu, u desetoj godini osniva svoju rep grupu, gitaru svira s trinaest godina, dok zamišlja da je u publici sluša Toni Benet, a već u pubertetu počinje da nastupa s džez bendovima. To je mitska priča o pobunjeniku, čija anarhoidna krv ne trpi rigidna društvena pravila. To je i priča o devojci koja je, kako je izjavila njena učiteljica glume Silvija Jang, bila i suviše nesrećna da bi išla u bilo koju školu. Zato i biva izbačena iz iste sa 14 godina.

A sve, kao i u svakoj herojskoj priči, počinje činom inicijacije, kada Ejmi u detinjstvu, uz oca Miča, toliko sluša Sinatru, da bi i svoj debi-album nazvala Frank. Jer, ne zaboravimo: u šou-biznisu su svi pomalo Frenk Sinatra. Tokom mladih dana junakinje, otac mora da napusti porodičnu priču, kako bi odrastanje junakinje bilo zaklonjeno mitološkim mistifikacijama. Tako i biva. Zato prvi veliki izazov u životu dive nastupa u adolescenciji, kada život, po rečima Dženis Džoplin, postaje pukotina izazvana geološkom greškom.

U tom turbulentnom periodu, heroj mora da prevaziđe adolescentsku krizu. U slučaju Hendriksa uzrok krize je bila smrt majke, u slučaju Ejmi razvod roditelja. Kao posledica porodične drame junakinja tada prvi put klizi niz hemijsku stranputicu.

Vreme sve više provodi u društvu bake, iskrene zaljubljenice u džez, koja se tokom 1940-ih zabavljala s britanskim velikanom te muzike Ronijem Skotom. Kako to već biva u pričama o velikim rok zvezdama, i Ejmi je poput Apolona samu sebe zatočila u gaj sumorne adolescencije.

Tako je propustila voz koji vodi do kolotečine dosadne sredovečne sigurnosti. Umesto na rehabilitaciju, Ejmi okružena bakinim pločama odlazi u mitsku zemlju ukletih diva. U toj zemlji čuda, zaboravlja sebe, igra se da je neko drugi, ali ne da bi bila „kao“, već da bi se preobrazila i postala neuporediva.

Jer, kako je govorila velika Bili Holidej, s kojom su Ejmi često poredili, „na svetu ne postoje dve iste osobe, a tako je i u muzici, inače to ne bi bila muzika“.

Postavši izvrstan student soula, džeza i bluza, Ejmi posle silaska u donji svet izlazi na zaslepljujuće sunce. Rađa se dete ženskih kolosa Dine Vošington, Bili Holidej, Sare Von, Arete Frenklin i Ete Džejms. U sedamnaestoj godini potpisuje svoj prvi ugovor s kompanijom Universal. Svet upoznaje devojku kose crne kao gavranovo krilo, „laku kao vazduh i jaku kao viski“, kojoj džez i soul stoje kao usko pripijene haljine. Snima dva albuma – Frank (2003) i Back To Black (2006) - na kojima sastojci iz istorije soula i džeza plivaju kao šargarepa u zlatnoj supi preoblikovanog Motown zvuka. U ova dva paketa zanosa i patnje, duboke emotivnosti i duhovitih opaski, našle su se „pesme koje traju tri minuta i večno“. Ceo svet počinje da govori o britanskoj Jevrejki, s „kašičicom burbona u glasu“, koju su po profesoru Dejvidu Kameronu, kada je imala 19. godina, na slepo, zamenjivali za znatno starije crne dive.

Zvezda je rođena. A sa njom i mit.

ZVEZDA JE ROĐENA – Mitovima udahnjujemo život tako što poverujemo u njih. A glas Ejmi Vajnhaus je, po muzičkom kritičaru Stivu Jensenu, učinio da ponovo verujemo. Budući da je kao mit učinila da ponovo verujemo, sada kao žrtvena životinja, zvezda živi samo kroz druge. A, tu se u svrhu potpaljivanja mita rađa mnoštvo glasova.

Tako je opšte mesto, za muzičke kritičare, postao stav da je u svetu plastične pop produkcije, Ejmi bila potentni eliksir crne muzičke nostalgije.

Pojedine feministkinje su videle Ejmi kao predvodnicu nove sorte feminizma, koja odbacuje gnjecavi romantizam Bridžet Džons. Feministička spisateljica Keti Leti, autorka bestselera Kako da ubijete svog muža, govorila je da je hedonizam Ejmi Vajnhaus za divljenje, jer ona ne živi na divljoj strani, ona njome trći, i to na visokim štiklama.

Modni gurui su u junakinji naših dana videli modnu ikonu. Tako je u očima Karla Lagerfelda, Ejmi bila nova Bardo.

Zagovornici politike afroameričke autentičnosti, poput Dafne Bruks, u Ejmi su videli još jednu verziju belog čokoladnog sna pukovnika Toma Parkera: Elvisa reinkarniranog u telu bele žene koja peva kao crnac. Po Bruksovoj, ceo album Back to Black predstavlja izraz čežnje bele žene za crnim muškarcima, a na koncu je zaključeno da ni sama Ejmi nije želela ništa drugo nego da bude crni muškarac!

No, ni to nije sve. Za apologete, poput pisca Eda Pavlića, snaga tekstova Ejmi Vajnhaus je u rangu tradicije Kitsa, Bili Holidej, Harta Krejna, Silvije Plat, Dine Vošington, Marvina Geja i drugih, koji su hodili pohabanim ivicama svog života i svoje psihe. Neki drugi su isticali da ona nije govorila o ljubavi i romansi, kao njene preteće već o zavisnosti, seksu, i o – kako to kaže Dvora Mejers - omiljenoj emociji svake Jevrejke – krivici. I ima toga još puno: od rasplodne seksualnosti do priča da u You Know I’m Now Good, njeno žaljenje zbog svega što je pogrešno uradila, odaje utisak kao da kleči na kolenima sinagoge za Jom kipur, osim što umesto da koristi šofaru ona svoje grehe ispoveda trubama, ritmovima i bubnjevima u produkciji Marka Ronsona...

Ali zaključak je nedvosmisleno jasan. Jedna osoba postojala je u različitim interaktivnim odnosima sa različitim vrstama publike. No, niko ne zna ko je bila prava Ejmi, kao što ni do danas ne znamo ko je prava Merilin Monro? Ona koja čita Dostojevskog i Tolstoja i piše poeziju u svom apartmanu ili glamurozna, glupa plavuša koje se svi sećaju sa fotografija i filmskih postera. Susan Strazberg je rekla da niko nije napisao definitivnu knjigu o Merilin Monro: „Ona je bila mnogo više od onog što ljudi misle na različite načine“. Ali, ona je bila pretvorena u kliše čija je funkcija da pozira našem oku.

Baš kao i Ejmi koja je postala Ejmi: monstruozni dvojnik pripijen uz telo poput tumora. A, dvojnici ne umiru lako. Jednom kada se materijalizuju, kada postanu vidljivi, oni najavljuju predstojeću smrt.

Na kraju, svako ko otvori vrata mitske zbilje, više ne nalazi izlaz. A svako ko dodirne mit postaje žrtva mita.

ZVEZDA JE MRTVA – Tako je bilo i u konkretnom slučaju Ejmi Vajnhaus. Na delu je bio kako je to 2007. primetio muzički kritičar Daglas Volk- romantičarski mit o ukletoj pesnikinji koja skončava samoubistvom na radost svoje publike. Mašina koja je na svom putu već ostavila puno leševa svesrdno joj pomaže u tome. Sve se pretvorilo u začarani krug. Zvezda tada mora da igra svoje likove do kraja: kao Hendriks koji je privatno kupovao umetničku muziku, a na sceni je morao da bude razigrani „divljak s Bornea“. Njen život postaje pokretna traka skandala, odlazaka i povrataka s rehabilitacije, svađa i tuča s tadašnjim mužem Blejkom Filderom. Sve nalikuje onoj priči o Merilin, koja špenadlom buši pilule da bi sadržaj što pre ušao u sistem. Kao u slučaju Kobejna, od koga je industrija zahtevala novi Nevermind, od Ejmi se očekuje novi Back to Black. Odlasci i povratci sa rehabilitacija postaju sve učestaliji. Sve do poslednjeg čina nepristajanja i pobune, koji se desio baš u Beogradu.

Ono što se tog 18. juna 2011. dogodilo bio je klasičan povratak potisnutog, koji na kratko dovodi do dekonstrukcije mita. Kao na nekoj slici Lusijena Frojda, ili fotografiji Dijane Arbus, tada se desio onaj trenutak kada poklekne despotizam fikcije- kada popusti zabrana stvarnosti, kako bi videli nešto veoma ružno što u toj stvarnosti postoji.

U vremenu, u kome se stalno traži da se stvarno desi nešto stvarno, desilo se nešto isuviše stvarno. Desio se onaj tren kada se totalnost oklizne i pokaže nam svoje pravo lice. Tada vidimo sve ono što stalno gledamo, a ne želimo da vidimo: sve one krvožedne menadžere i vrebajuće korporativne lešinare koji će sve uraditi da namaknu još profita. Pa i da organizuju direktan prenos nečije smrti. Besna gomila bi je prebila do smrti. Ni štampa nije bila dobrohotnija.

I kao da u vremenu koje je ispraznilo sve puteve žrtvovanja ovde nailazimo na tu veliku mitsku temu. Kao da vidimo kraljevsku žrtvu koja se ritualno žrtvuje u radnjama grčkih tragedija kako bi se zajednica suočila sa svojim zlom i pročistila (I. Medenica). Kao da onaj opsesivni strah od patnje, od neuspeha, od slabljenja svoje životne pozicije, opsesivne zavisti prema onima koji su bolje uspeli se prenosi na zvezdu. Ona podnosi žrtvu.

Zvezda se povlači u svoju samoću. Raspeta između krda i usamljenosti, posle mesec dana umire. Policija je 23. jula 2011. oko 16 časova pronašla njeno mrtvo telo. U vremenu odsustva tragičnog, što ovo vreme čini još tragičnijim, dobili smo savremenu tragediju. Kamden skver gde je živela postao je svetilište kao u slučaju Morisona Perlašez.

Pop kripta je spremno dočekala svoju mumiju. Prodaja njenih albuma odmah je porasla za 37 000 primeraka. Setimo se kada je Kurt Kobejn bio u komi magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće mu posvećeno pola strane. Potom se pomalja i najčešći zaplet našeg doba teorija zavere, u vidu pitanja: Da li je Ejmi otišla zato što je njen partner odbio brak s njom. Ovakve teorije će se vremenom samo širiti, zadovoljavajući voajersku halapljivost publike. Neko će namlatiti pare na memoarima. Na nekoj budućoj aukciji, vlas kose sa Ejmine čuvene punđe u stilu 60-ih, nadmetaće se sa raspuklom kutijom delimično neiskorišćenih Ramzes kondoma, koja je pripadala Rudolfu Valentinu, i kapi menstrualne krvi Lejdi Gage ili Rijane. U srednjovekovnoj Evropi su prodavali galone devičanskog mleka a mi smo mislili da je ono mračno doba.

Na kraju, nedostaje samo Vorhol da je oslika. Ali i bez njega njeno lice i muzika ostaće okvireni u večnosti. A mitovi o Ejmi će nastaviti da se umnožavaju, kao i oni drugi. Industrija će tražiti nove heroje i nove mitske zrtve za prestižnu ložu Kluba 27. Jer samo mrtva rok zvezda je dobra rok zvezda. A mitovi... mitovi su uvek nezasiti.

Tako će i Ejmi nastaviti da se vraća u vidu mita: od dueta sa Tonijem Benetom (Body and Soul), preko posthumnih albuma (Lioness: Hidden Treasures) do filmova, teorija, spomenika, a možda i u vidu holograma.

Imajući sve ovo u vidu postoje oni koji smatraju, da kada bi samo mogli da odbacimo otrovno zaveštanje mita, bili bismo slobodni. Takva nada je, međutim, sama po sebi mit (Teri Iglton).

Jer, mitovi nas dele na nas i njih, mitovi određuju sudbine naroda i rok zvezda.. Ali, mitovi su i one plodotvorne iluzije, koje nam omogućavaju da živimo i napredujemo u ovom negostoljubivom svemiru.

Uostalom, da nema mitova i da nema zvezda, bili bismo u opasnosti da vidimo sve ono nevidljivo, nemoguće, nepredočivo i nedostižno – a to je samo lice sveta.

Izvor: B92 četvrtak, 21.06.2012. | 14:26
(http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=556&yyyy=2012&mm=06&nav_id=620313)

Ejmi Vajnhaus - Pali anđeo

U vremenu u kome je sve oko nas „zanimljivo“, a ništa promenljivo, retki su trenuci kada nam se stvarno desi nešto stvarno. Jedan takav trenutak desio se u subotu, 18. juna 2011. godine na Donjem gradu, na Kalemegdanu. Ovaj događaj vraća nas na neke od najvećih mitova u istoriji popularne muzike.

Rastko Ivanović

Jedna izreka kaže da se legende ne rađaju, već da se stvaraju. Nekada one bivaju zaboravljene, nekada nestanu, isčile, umru, a da nikada ne uspeju da prerastu u mit. A nekada legende jednostavno bivaju veće od smrti i nastavljaju da rastu i pošto sama osoba napusti ovaj svet. To je naročito čest slučaj u onim situacijama kada je smrt bila nasilna ili brza.

Istorija popularne muzike prepuna je takvih figura većih od života: Elvis, Lenon, Džim Morison, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks i - čovek koji je na raskršću prodao svoju dušu đavolu – bluz velikan Robert Džonson, samo su neki od primera za ovu priču. Ono što povezuje sve ove rokenrol desperadose jeste stav da su njihovi životi i muzika bili toliko tesno ispreplitani da je bilo nemoguće odvojiti njihov stvaralački opus od njihove ličnosti.

Ništa drugačije stvari nisu stajale, recimo, ni sa Bili Holidej ili Brajanom Džonsom. Tragična krilatica prema kojoj je svako od njih živeo i sagorevao na plamenu svog nesklada sa sobom i sa svetom oko sebe glasila je „živi brzo, umri mlad, budi lep leš“ i preuzeta je iz filma legendarnog Nika Reja Kucaj na bilo koja vrata. Ovu amblematsku rečenicu, čije nas poreklo vodi do istoimenog romana Vilijarda Motlija, prvi je, inače, izgovorio Džon Derek u svom filmskom debiju u kome pod Rejovom rediteljskom palicom glumi beskrupoloznog pljačkaša Nika Romana koji se odupire bilo kakvom moralnom kriterijumu.

Za sve neadaptabilne likove, s ove ili one strane ekrana, čiji je predvodnik bio Džejms Din - čovek koji je svojim životom ispunio krilaticu koju je izgovorio Derek - upravo su prestup i nesputanost društvenim pravilima bile odrednice bez kojih oni ne postoje. Stoga se činilo da svako od ovih buntovnika sa ili bez razloga, odigrava „završnu scenu svog životnog scenarija“ tačno na vreme, odlazeći sa ovog sveta pravo u legendu, pre nego što bi uopšte dospeo u situaciju da po taktovima sistema igra egzotičnu ulogu ciničnog klovna ili modernog minstrel zabavljača lišenog svog izvornog personalističkog etosa.

Iako i taj završni čin možda nije bio ništa više do samo ispunjenje poslednje stavke đavoljeg ugovora sa industrijom činilo se da je u to vreme tinjala još neka iluzija slobode.

Danas, u našim relativističkim postmodernim vremenima stvari su se umnogome izmenile. U novom milenijumu se, naime, može brzo živeti, provocirati vladajući poredak, narušavati javni moral, a da se ne umre mlad, što i nije tako neobično ako imamo na umu da su savremene sistemske strategije preklapanja prestupa i norme postale nešto sasvim normalno. Sami buntovnici koji su nekada ugrožavali sistem sada taj isti sistem održavaju u životu. Oni su njemu potrebni živi kako bi mu udahnuli svežu energiju i podarili novi život.

Transgresivno ponašanje koje vodi kršenju zakona i narušavanju vladajućih političkih i seksualnih zabrana postalo je poželjno. Buntovno i avangardno postali su na taj način, kako Ričard Šekner kaže, samo krilatice koje prodaju karte. Tako se, uostalom, sam sistem danas reprodukuje u uslovima tržišne konkurencije. On ne samo da toleriše, već i stimuliše šokantne efekte i proizvode. Dovoljno je prisetiti se romana Filipa Dika Tamno skeniranje i istoimenog filma Ričarda Linklejtera da bi videli kako sistem proizvodi baš onu drogu čije žrtve leči. Neobuzdana hedonistička subverzija i represivni nadzor idu ruku pod ruku. Haotična autodestrukcija i terapeutska rehabilitacija deo su istog procesa. Rigidna društvena kontrola i podsticanje osoba da se neoprezno prošire aspekti su iste strategije akumulacije kapitala. 

Potrebno je samo da zakoračimo jedan korak unazad u istoriju popularne muzike i videćemo kako su najveće zvezde nekada koristile perverziju kako bi provocirale purizam sivo-bele monohromatske laže tada vladajućeg puritanizma i kako su redovno zbog svojih ekscesnih gestova nailazile na osudu. Danas, promiskuitetni životni stil najvećih pop zvezda, njihovo oblačenje u haljine od živog mesa, redovna posrtanja i ponovna vraćanja na scenu samo doprinose održanju tržišta. Sve, ali apsolutno sve prolazi ako donosi profit.

Cena na koju zvezda, međutim, mora da pristane očituje se u situaciji da kada je uspela, postala in, obogatila se i slobodna je da radi šta joj je volja, da traži sreću, da živi životom koji je po njenom mišljenju dobar, ona je istovremeno s druge strane primorana da i dalje radi ono što mora. Verovatno najubedljiviju ilustraciju ove pat pozicije nudi nam paradigmatični slučaj najbolje od svih najboljih loših devojaka savremene pop scene Ejmi Vajnhaus, mlađahne autorke koja predstavlja oličenje prestupa i radikalnosti, a koja u jednom intervjuu kaže da je na kraju dana posle svega ona obična jevrejska devojka: „Jedna mala jevrejska domaćica“.

Neko ko po sopstvenom priznanju veruje u blagodeti New Age filozofije, karmu, usmerenost ka sreći i mudru umerenost. I ništa tu ne bi ukazivalo na problem da u isti mah Ejmi Vajnhaus nije neko ko mora da igra svoj večni karakter loše devojke jer po sklapanju faustovskog ugovora sa industrijom ona mora da bude ono što je za industriju oduvek bila. Lako je onda na prvu loptu postaviti niz predvidljivih pitanja: nije li ona ovakvom postavkom stvari lišena svoje spontanosti koja predstavlja jedan od preduslova slobode?

Nije li svedena na beživotni automat, lako lomljivu marionetu čijim pokretima odozgo u potpunosti upravljaju industrijski moguli. Nije li ona onda garant očuvanja poretka, pokazatelj da je u kapitalizmu svaka razlika roba koja se dobro prodaje i da je sve što nam ostaje samo prividna različitost suštinski istog. Ili ipak ima nešto tako specifično i tako drugačije u konkretnom slučaju junakinje naših dana? Nešto što, ipak, pruža i privid ugrožavanja postojećeg poretka.

Ima nešto u vezi sa Ejmi

Priča o Ejmi Vajnhaus počinje kao i mnoge druge priče iz istorije šou-biznisa. Poreklom iz ’normalne’, srednjoklasne britansko-jevrejske porodice, sa sedištem u Sautgejtu, u severnom Londonu Ejmi je zahvaljujući svojim bližnjima od malena bila okružena muzikom. Otac Mičel je često uspavljivao pevušeći joj numere Frenka Sinatre dok je bila devojčica, a ova navika je prešla i na Ejmi koju su posle u školi teško smirivali jer je imala običaj da peva za vreme časova.

Njen muzički ukus su vremenom formirali brojni autori poput Tonija Beneta, Dine Vašington i Sare Von, ali je zahvaljujući spletu okolnosti iz ranog detinjstva neizbrisiv trag na Ejmi ostavio Sinatra, pa otud dođe nekako i logično što joj je baš on poslužio kao jedan od izvora inspiracije za naslov njenog debitantskog albuma Frank, kojim je privukla pažnju globalne muzičke javnosti krajem 2003. godine. U međuvremenu, štrihujemo li pojedina opšta mesta na trnovitom putu ka slavi, Ejmi je dok nije stigla do objavljivanja svog debija školovala glas, batalila početnu želje da bude konobarica na rolerima, studiozno je proučavala džez ploče koje bi joj dopale šaka i naposletku se navukla na narkotike kao posledica turbulentnog razvoda roditelja.

Sve ovo je veoma jasno ocrtalo zvučnu fizionomiju njenog prvenca. Na njemu je Ejmi u džez uzore uz koje je odrastala ubrizgala energiju poznatih ženskih bendova iz 60-ih godina 20. veka poput The Shangri-Las, The Supremes, The Ronettes i The Marvelettes i uz svesrdnu podršku eminentnog producenta Salema Remija ih potom obojila savremenim crnim zvukom prilagodivši ih pravilima novog doba.

Upravo je ta Ejmina veza sa crnom muzikom, a naročito sa džezom poslužila kao ključni element u izgradnji njenog imidža. Efekti te veze koja joj je pribavila artistički kredibilitet bili su od samog početka njene karijere više no efikasni. O tome najbolje svedoči zanimljiva situacija o kojoj nam pripoveda profesor Dejvid Kaufman u svojoj recenziji albuma Frank u The Jewish Daily Forward magazinu.

Kaufman nam u svom tekstu otkriva kako je svojim prijateljima puštao debi album Vajnhausove a da im pri tome nije otkrio omot na kome se vidi kako ona izgleda. Oni su redom bili ubeđeni da se radi o afro-američkoj pevačici daleko starijoj nego što to Ejmi zapravo jeste (u vreme izdavanja albuma Ejmi je imala 23 godine), što nas nas dovodi do dobro poznatog stanovišta da je džez, konstruisan kao afro-američka muzika, oduvek korišćen kao crni ekran na kome su projektovane belačke slike egzotizma.

Naime, zarad potrebe svojih belih evropskih konzumera egzotizam Afro-amerikanaca je kroz istoriju konstantno seksualizovan kao objekat ženske pretnje ili muške želje (Džozefina Bejker), kriminalizovan (kao muzika podzemlja), primitivizovan i narkotizovan (od marihuane do heroina). Mnoge od ovih asocijacija postale su deo imidža Ejmi Vajnhaus od momenta kada je ustartovala svoju karijeru. U tom smislu, u svim recenzijama albuma Frank naširoko se govorilo kako Ejmi preferira savremene crne pevačice poput Lorin Hil i Erike Badu, ali se njena interpretacija, takođe, povezivala i sa najvećim džez heroinama poput Bili Holidej i Dine Vašington. Tako se Ejmin imidž pažljivo konstituisao s naglaskom na razlici koja je povezuje sa crnom afro-karipskom tradicijom u odnosu na belo, hrišćansko englesko društvo.

Većina kritika iz ovog perioda je posebno isticala sličnost između legendarne Bili Holidej i Ejmi. I zaista, teško je prenebregnuti činjenicu da Ejmi na svom prvencu na trenutke biva srođena sa ulogom bele Bili za 21. vek. Tada ona zvuči kao Lady Day retuširana modernom produkcijom. U svojim intervjuima Ejmi i govori kako se često identifikuje sa Bili Holidej, naročito sa patnjom u njenom glasu kojim je pevala o svim problemima koji su činili njenu oporu svakodnevicu.

Ako pokušamo da povučemo neke paralele videćemo da je Bili, ikonična džez diva, delovala istovremeno sofistikovano i nerafinirano, krivo i nevino. A mnogima upravo tako deluje i Ejmi. Bili je zvučala tako intimno i tako daleko. Opšte je mesto da ni jedan džez pevač nije tako zarobio razorno osećanje usamljenosti i gubitka kao ona u I Cover the Waterfront ili u I’ll Be Seing You. Umela je psovati, pila je, uzimala je narkotike do iskrivljenih, psihotičnih stanja svesti. Baš kao i Ejmi, čiji se tough girl stav i nepristojan, mastan smisao za humor saobražavaju njenoj ranjivosti. Na svojim vrhuncima Ejmin glas prenosi autentično skrhanu sliku unutrašnjeg sveta po uzoru na Holidejovu. Čini se da je Ejmi dobro razumela sirovu seksualnu etimologiju reči džez (jazz) ali i patnju koju ova muzika u sebi nosi, a koju je najbolje izrazila Lady Day. Drugim rečima, kao da svako ko dovoljno duboko dotakne džez kao izražajno sredstvo, automatski biva apsorbovan u domen njegove mitologije.

To se u slučaju Ejmi jasno vidi u svemu onome što je usledilo posle objavljivanja njenog drugog izdanja Back to Black, na jesen 2006. godine. Na njemu je Ejmi, uz podršku Marka Ronsona i Dap-Kingsa sa vitalističkom energijom obnovila Motown zvuk pruživši mu savremeni obrt, stvarajući na taj način pop-soul klasik za 21. vek. Ali, to je ujedno bio i onaj trenutak kada Ejmi odlučno odlazi u zemlju džez i rokenrol mitova, gde je stvarnost više nemoguće razlikovati od fantazije.

Taj trenutak u vremenu koje je proteklo između dva albuma najbolje je opisao muzički kritičar Daglas Volk rekavši da je Frank prvo poglavlje romantičnog mita o pesniku koji pati i skončava samoubistvom na beskrajnu radost svoje publike. Postavši alat nadređene džez mitologije i beskrupulozne pop industrije Ejmi kao da se prepustila ostvarenju Volkovog proročanstva. Kao da se preterano srodila sa nametnutom joj ulogom, sa kupljenim identitetom. 

Ejmi u zemlji čuda

Od tada razuzdani autodestruktivni način života, otelovljen u neprestanom drogiranju i opijanju počinje da intrigira javnost više od bilo čega drugog. Odlasci i bežanja sa klinika za odvikavanje od narkotika i tuče sa bivšim mužem Blejkom Filderom ne silaze sa stranica tabloida. Zbog toga sve više trpe i njeni koncertni nastupi.

Ejmi pljuje pojedince u publici, pada na bini, udara fanove, bori se sa depresijom i poremećajem ishrane. Sagorevanju na vatri vlastitog uspeha praćenog brojnim nagradama i još brojnijim skandalima se ne nazire kraj. Sve ovo, naravno, samo doprinosi održanju mašine moći pop industrije. Međutim, da čitava stvar ne bi otišla predaleko pred početak velike evropske turneje na leto 2011. godine njena press služba saopštava kako je za svaki slučaj Ejmi još jednom rešila da se podvrgne tretmanu odvikavanja od alkohola kako bi i od stručnog tima dobila lekarsku potvrdu da je spremna za seriju zakazanih nastupa diljem Evrope.

Snažna medijska spin artiljerija podmeće priču o uspešnom oporavku ali i o isto tako uspešnom, a ispostaviće se fantomskom probnom koncertu u Londonu pred početak turneje u Beogradu. Priča se da je Ejmi spremnija nego ikad. Da je napokon dobro. Očekivanja postaju visoka. I onda se desilo ono što će po oceni najtiražnijeg dnevnog lista u Srbiji postati najgori koncert u istoriji Beograda. Bruka! Skandal! Nešto do sada neviđeno. Iako su neki pređašnji Ejmini koncerti nagoveštavali ovakav ishod šok je bio prevelik. 

Izveštaji danima bruje o obeznanjenoj Ejmi koja je bauljala binom tokom sat i jedanaest minuta svog nastupa. Priča se kako je prvo sela, pa pala na bini, kako je mumlala i tako u nedogled. Internet stranice bivaju zasute negativnim komentarima razgnevljenih posetilaca koncerta. Publika se zahvaljuje Mobiju, koji je nastupio posle nje, kao spasitelju. Ali ako muzičku razglednicu sa Kalemegdana pogledamo iz drugog ugla onda stvari možemo da vidimo i u drugom svetlu. Onom koje Ejmin pasivni performans te večeri otkriva kao izazov sitnoburžujskoj normalnosti vladajućeg poretka.

Tek u tom slučaju možemo da vidimo da smo te junske večeri podno Kalemegdana bili statisti u najvećem filmu u istoriji popularne muzike na početku druge decenije 21. veka. Ako stvari tako postavimo uvidećemo da smo prisustvovali onom događaju koji narušava zidine programirane stvarnosti, koji prkosi horizontu očekivanja. Taj događaj izranja iz Ejmine preteće pasivnosti kojom se razobličava zaštitnička maskarada savremenog sveta navučenog na šećer bez kalorija i kafu bez kofeina.

Drugim rečima, industrija je publiku, naprosto, navikla da uživa u surogatima doživljaja, u koncertima našminkanih mrtvaca – a to su sve one zvezde i zvezdice koji odavno više ne deluju kao osobe od krvi i mesa, Ili im je kao tobožnju alternativu servirala sve one pripitomljene pajace, falsifikatore ništavnosti čijim se proračunatim ekscesima muzička industrija poput vampira neumitno hrani. Većina njih deluje baš poput pokojnika koji se šminkaju da bi dok leže u kovčegu delovali manje mrtvo. Proračunato i kalkulantski. Somotno.

A tako nekako je trebalo da deluje i Ejmi, od strane menadžmenta isterana na binu pod Donjim gradom kao „srna pred odstrel“. Ono na šta se ovde računalo je uobičajena bezbedna ironična distanca koju fabrikovani pobunjenici zauzimaju prema sistemu, onaj cinični otklon koji umesto ultimativne pobune predstavlja najviši čin konformizma.

Međutim, u slučaju Ejmi ispostaviće se da se sve vreme nije radilo o ironičnoj imitaciji, već o prekomernoij identifikaciji sa sistemom, sa samom ulogom koja se igra. A tada sistem ne može u potpunosti izračunati sve posledice do kojih može doći. Tada neproračunljiva devijacija izmiče bilo kakvom uklapanju u postojeći kordinatni sistem. Stoga ta preterana identifikacija sa sistemom iznosi na svetlo dana opsceno naličje samog sistema muzičke industrije pružajući nam barem na trenutak iluziju suspendovanja njegove logike efikasnosti i stabilnosti. Makar do naredne rehabilitacije i nove haotične autodestrukcije.

Do tada, ono sa čim nas je suočila Ejmi Vajnhaus je činjenica da ako se ulepšava lice smrti to ne znači da se time smanjuje njena zastrašujuća realnost. Ulepšavanjem smrt postaje samo još strašnija. To su znale sve one „lutalice, odmetnici, desperadosi“ koje su otišle na vreme.

Danas kada je odnos kako prema smrti tako i prema životu ritualizovan do osećanja ravnodušnosti bezmalo svi navodno čekaju da im se stvarno desi nešto stvarno. Izgleda da je nastup Ejmi Vajnhaus bio nešto i suviše stvarno. U to ime - živela Ejmi!

(B92 | četvrtak, 23.06.2011. | 16:57)

(http://www.b92.net/zivot/pop.php?nav_id=520914&fs=1)