Piše: Rastko Ivanović
Kao što je rekao Robert Frost, “ljubav je neodoljiva želja da budeš neodoljibo željen.” A ti nisi ni svesna koliko te ja želim. I spreman sam da ti dam sve ključeve svoga bića i svoju prvu kao i svoju poslednju reč. Jer bebo ja te volim. VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM. Volim te svim svojim bićem do neba i nazad. I ako treba otvorio bih isto to nebo samo za tebe! Bile su to reči, koje sam uputio Neveni kada je sve već bilo uveliko gotovo. Bili su to oni trenuci, kada sam već nepovratno sagoreo. A bit želje nasuprot tome je da razgoreva samu sebe ali i da se drži u stanju stalne gladi. Jer nije li napokon najveća želja u tome da uvek zapravo želimo. Da budemo u stanju neke vrste dekonstruktivnog erosa kao one čiste erekcije koja lišava sebe kako svršavanja tako i oplođavanja.
I to je neko vreme zaista i bilo moguće. Tako smo 18. maja nakon što smo napustili galeriju "Prozor" Nevena i ja završili u lokalnom seks šopu na Zelenom vencu. Naime, uvidevši u izlogu te radnje kostime koje pripadnci jevrejske zajednice u Beogradu koriste na svojim maskenbalima zurili smo u izlog što je prodavac iskoristio da nas bespogovorno ugura unutra. Na Neveninu opasku da mi svakako nećemo ništa kupiti, on je rekao samo, ”Ajde, ajde"…
Pre toga, u narečenoj galeriji Nevena mi je pričala kako tokom svog školovanja Vuku i u Petoj gotovo da nije ni imala drugove. Štaviše druga deca su je koristila isljučivo kao vreću za istrsanje svojih vlastitih frustracija, došlo mi je u tim trenucima da se teleportujem nazad u prošlost i da kaznim te male napasnike. Jer u Neveninom društvu ja sam istovremeno osećao i veliko strahopoštovanje ali i ništa manje ushičenje. A veoma često ja sam se osećao gotovo kao dadilja te male princeze iz bajke. Tako malene kao nokat a opet tako velike kao crkva od zlata. Plava kao kakva kubanska noć.
Jer Nevena je bila neko ko je svemiru donosio čitav jedan novi svemir. Daleko bogatiji od ovog našeg jeftinog u kome se upražnjava "ljubav za jedan cent". I ma gde da je bila Nevena je oplemenjivala svaku prostoriju u koju bi zakoračila. Pa i ovo opskurno mesto, to slepo crevo samog centra grada sklupčano tu negde između pijace, železničke stanice i autobuske okretnice. Valjda je zato i lokalni prodavac u jednom trenutku rešio toliko da se otvori i da pred nas rasprostree svoje bezmalo šopenhauerovsko viđenje sveta. Naravno tek nakon što je Nevenu priupitao da li voli kada je gospoda ližu, to jest da li voli da bude oralno zadovoljena, a sve u cilju prezentacije jednog simpatičnog jezika koji je imao upravo te funkcije, a čijom je slatkoćom Nevena bila i te kako oduševljena.
Pošto se čudom načudila veličini jednog dilda za koji je konstatovala kako ni Ćićolina ne bi mogla da ga primi i nakon što je probala jednu plavu ala Kendi Darling periku Nevena je u mom društvu polako napustila ovaj objekat. Uz prodavčev ljubazan poziv da kad god budemo u blizini ponovo svratimo. Nešto malo pre toga u prodavnicu je ušetao jedan stariji gospodin, s kojim će Nevena nekih desetak meseci kasnije uploviti u prijateljsku vezu.
Na povratku kući Nevena mi je pričala kako su je ljudi često u prošlosti poredili što s Grejs Keli što s Dženis Džoplin. Zbunjen svojim tada uveliko nabujalim ali nedovoljno kristalisanim osećanjima nisam ništa značajno rekao. Tek 10. februara ove godine napisaću joj u jednoj poruci kako njeno eksplozivno lice blista poput onog Grejs Keli a kako bi među njenim majerovskim grudima i votersovskim bokovima utočište potražio svako ko je imao priliku da primiriše bilo kakvoj predstavi o lepoti. Jer Nevena nije bila ni prva Nevena a ni prva Pavlović s tim imenom i sa tim prezimenom. Ali, u njoj kako sam joj tom prilikom napisao kao da su se ponovo rodile ali isto tako i preporodile sve Nevene i svi Pavlovići koji su joj ikada prethodili.
Нема коментара:
Постави коментар