RESONATE 2017. MYKKI BLANCO

Piše. Rastko Ivanović

Ako je, naime, tačno da "priroda gradi planine i pašnjake, a čovek ograde i definicije", takođe je tačno da su ograde pale i da su definicije otklonjene. U modernom akvarijumu sve ribe plivaju zajedno u ogromnoj posudi. Uostalom, nismo li to najbolje videli na nastupu Mikija Blanka, u klubu Dragstor, u subotu, 22. aprila 2017. godine, u okviru noćnog programa ovogodišnjeg izdanja festivala Resonate.

Jer, bio je to nastup, u kom ste na sceni, u jednoj osobi mogli da vidite i Marsela Dišana i Gučija Mejna. Nastup, koji je lestvicu visoko podigao i za Bijonse, ali i za Džonija Rackovića. Nastup, koji je u sebi objedinio i klub i kemp, i konceptualnu umetnost, kao i savremeno pozorište. I konačno, bio je to nastup, u kome su te noći u Dragstoru, apsolutno svi zidovi pali, u jednom svetu, u kome iz noći u noć, stalno iznova niču novi i novi zidovi.

Jednom rečju, spektakularno.

RESONATE 2017

Piše: Rastko Ivanović

"Nije reč o tome u šta gledate, nego šta vidite", napisaće Toro u svom dnevniku. A u slučaju njegovog vernog sledbenika, čuvenog kompozitora, Džona Kejdža, mogli bismo da kažemo, da nije bitno ono šta slušamo, već šta u tome čujemo.

Jer, još od sedamdesetih razlika između zvuka i buke se sasvim izgubila. Namesto predmeta dolazi proces. A on je jednako otvoren i ka onom što veoma dobro znamo, ali i prema onome što još uvek ne možemo ni da zamislimo.

A jedino što je tu, zaista bitno je da budemo zajedno. A to nam upravo omogućava sama muzika.

Jer, ako priroda gradi šume i pašnjake, dok isto to radi i čovek, samo u slučaju ograda i definicija, onda je upravo muzika način, da iste te ograde barem na kratko padnu. 

I nije li to nešto, što smo upravo videli na primeru noćnog programa, ovogodišnjeg festivala Resonate?

Bilo da govorimo o nastupu Rolija Portera, koji nas je iz kaljuge ove naše, pale stvarnosti lansirao pravo među živote crnih rupa i beba vaseljene, ili o nastupu, njegovog hiperintenzivnog kolege, Iva Tumora, čiji je nastup predstavljao apsolutno rastrojstvo svih mogućih čula, ili o nešto smirenijem, gotovo kamernom, amerikana nastupu, velikog Lija Renalda. 

Ili, konačno, o nastupu samog Mikija Blanka. Čoveka, koji je uspeo da u jednoj-jedinoj osobi izmiri Marsela Dišana i Gučija Mejna. Čoveka, koji je lestvicu visoko podigao, bilo da govorimo o Bijonse, ili pak o Džoniju Rackoviću. I čoveku, koji je svima nama, savremenim ribama, omogućio da barem na jedno veče svi zajedno zaplivamo, u ovom, našem ogromnom akvarijumu, koji se tako često uopšte ne čini kao naš zajednički dom.