"U tako velikoj nesreći, šta ti preostaje?", upitana je Kornejeva Medeja od strrane svoje poverenice. "Ja sama! Ja ostajem, kažem, i to je dovoljno", odgovara joj ona. Ono što Medeja uspeva da sačuva i da potvrdi je hrabrost da bira sopstvenu sudbinu; i hrabrost, predložio bih, je osnovna vrlina u situaciji dezorijentisanosti današnjeg vremena. A ti svakako jesi hrabra. I istrajavaš u svojim mislima celu noć. A ja sam taj koji je slab i koji je u najboljem slučaju samo petparački roman koji govori isključivo o tebi. I kada izađeš i kada te ne vidim nesrećan sam baš kao i tvoje ogledalo. Ali zahvaljujući tebi noć u ovom gradu postaje jedna velika misterija, jedna golema zemlja čudesa prepuna ptica, cveća i zvezda, i konačno prepuna jedne nama svima prekopotrebne nade koja se polako ali sigurno uznosi u prostoru.
Rastko Ivanović
