AUTOPORTRET

Sada smo svi autoportretisti, ali ostavimo naše telefone, molim

Piše: Rastko Ivanović

Jedna od najčuvenijih izjava nemačkog konceptualnog gurua Jozefa Bojsa glasila je da je svako od nas umetnik. I ovo je pride bila i najpopularnija Bojsova izjava, jer suočimo se s time, biti umetnik je daleko privlačnije nego biti knjigovođa ili pak momak, koji čisti toalete.

No, za razliku od Bojsovog vremena, kada se čovek borio za pravo da bude umetnik, danas je ovo pravo postalo, zapravo, naša obaveza. Ili u najmanju ruku svako od nas je u obavezi da se makar samo-dizajnira.

Jer, niko više nije danas spreman da ostane niko.

Naprotiv. Uz pomoć selfija svako od nas potencijalno može biti autoportretista. Na taj način, nekadašnja privilegija umetnika poput Velaskeza, Rembranta, Fride Kalo, ili pak Pikasa, postalo je danas nešto što je dostupno svima nama.

Jer, onog trenutka kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo, onda automatski, i umetnićko delo počinje da funkcioniše kao otpadak. To jest, kao sam čovek.

Čovek našeg vremena.

Taj čovek bez svojstava, taj čovek bez osobina, sveden na neprekidno ekstrovertovanje, bez naznaka bilo kakve dubine. 

SELFIE

Piše: Rastko Ivanović

U umetnosti žene koje gledaju u ogledala uvek su predstavljale taštinu. To je njihova umetnička svrha. Taština se nekada smatrala opasnom slabošću. No, danas to više nije slučaj.

Jer, danas mi više ni ne znamo bilo gde drugde da pogledamo, osim u same sebe.

Uostalom, nije li sam fenomen selfija najbolja moguća potvrda gore iznesenih reči?

No, nije oduvek bilo tako. Zapravo, privilegiju pogleda na same sebe imali su tek oni odabrani među nama. Bilo da je tu reč o onim, starim autoportretima majstora poput Van Goga ili pak Velaskeza, ili onih nešto malo mlađih, poput Fride Kalo, ili pak Pikasa.

Ali, naša savremena kultura izmenila je nekadašnje stanje stvari. Jer, danas, zapravo, više niko ne može biti niko. Dovoljno je samo da imate svoj vlastiti Instagram profil. I vi ste, samim tim, praktično već u obavezi da se samo-dizajnirate. Jer, dok su ljudi nekada konstruisali sam svet, mi danas, konstruišemo sami sebe. I kad jednom umremo, o nama će ostati da svedoči ono, naše, sekundarno, iliti drugo telo. Telo sastavljeno od svih onih stvari, koje smo mi, za života nosili. Te stvari, zapravo, tvore samu našu dušu. Dušu, koja se u svakovrsnim virtuelnim prostorima, poput već narečenog Instagrama, susretala s onim drugim. Ili iza ekrana nikad i nije bilo nikoga, osim još jedne inkarnacije, u nizu, velikog carstva privida.