MAJLS

Piše: Rastko Ivanović

Majls je za džez ono što je Pikaso za slikarstvo.

Kako u kontekstu džeza tako i u širem kulturnom, prvo Amerike pa onda ostatka sveta, prvi je prekinuo dugu i neugodnu boljku zadatosti džezera-kao zabavljača.

Luis Armstrong, verovatno najznačajniji individualni doprinos svetskoj kulturi i, uz Stravinskog i Šenberga, bez sumnje najveći muzičar-inovator 20. stoleća, nikada se nije mogao do kraja rešiti zabavljačkog refleksa, toga habitusa koji dolazi iz kulture iz koje je ponikao- ideje da crni svirač mora uvek biti i entertainer.

Djuk Elington, taj "američki Bah" kako su ga zvali, intelektualac i kompozitor čija je rafiniranost pojave, oslikavala rafiniranost muzike, bila joj imanentna, i koji i danas na fotografijama deluje kao kakav crni plemić - čak se i on nije sasvim znao rešiti tog istrajnog i komplikovanog bolnog mesta. Jer, kao crnom Amerikancu i geniju - onaj finalni, bespovratni skok preko duge - od nametnute uloge zabavljača, do bona fide umetnika i traženja da se taj legitimitet prizna bio mu je do samog kraja prevelik. Zloduh Čiča - Tome, mračni restl minstrelizma - ponižavajućeg klišea o bosonogom tamnom klovnu sa slamnatim šeširom i bendom, koji peva na gramatički primitivnoim crnom dijalektu - ostao je negde kao duboka trauma, kao strašni tumor duše u telima tih inovatora, i onda kad za to više nije bilo potrebe, ne dozvolivši im nikada emancipaciju gotovo bitniju od građanske. Onu unutarnju, indiviualnu.

Majls pak - zatražio je od početka potpunu autonomiju za sebe kao umetnika, respekt bez ikakvih ustupaka. Ne samo time šta i kako je svirao, neponovljivim tonom svoje horne, čitavim metodom i razmišljanjem o muzici, nego i spoljnom pojavom, fizički, odećom, stilom načinom kako je stajao na pozornici, tražio je priznanje. Ako ne milom, onda silom: nikada nije reagovao na aplauz (eonima nakon pankrokerskih bezobrazluka), nije predstavljao muzičare na sceni ili greh grehova - znao bi okrenuti leđa publici (iz muzičkih razloga!, da bolje čuje, ali ko je mario?). Sve to zbunjivalo je i fasciniralo i kolege i publiku i kritičare, i uvećalo ionako fantastičnu harizmu.

Majls je Hamlet džeza: na sredini pozornice, ispod svetla, onako povijen, sagnut napred, pogleda ispred sebe ili nadole, u binu, u potpunoj koncentraciji (Kit Džeret kaže da je Majls bio najbolji "slušalac od svih") - stavio je sebe u centar, učinio da publika njemu dođe i kroz bezrečne solilokvije njegove trube, pokuša oslušnuti sviračevu intimu.

Da pokuša naslutiti njegove razloge i protivrečnosti, nastojanja i silne konflikte, vlastita pitanja koja su delom bila i muzička, ali možda jednako, ako ne i više, psihološka, lična, identitetska.    

Pitanja o granicama privatnog, o komunikaciji i vlastitom položaju u svetu, o sumnjama i skokovima napred, umetničkim i ličnim, o demonima koji su ga čitav život vukli nazad.

Fragilna je to pozicija: nije se slučajno na koncertima u poslednjim godinama, a uz blagotvornost bežičnog mikrofona, i fizički saginjao sve više napred, ka podu, trubom gotovo dotičući binu, da mu se ne vidi lice, ionako sakriveno dopola golemim futurističkim naočarima - paradoksalno da "ne smeta", da se slika ukinke što moguće više i da se može koncentrisati na zvuk, a u isto vreme privlačiti svu pažnju na sebe kao na magnet.

A taj je magnet privukao ljude iz neočekivanih daljina. Pa i onda kad im se približio, fizički tj: naš gost u više navrata - u amanet nam je ostavio i fantastičan živi album iz Doma Sindikata, 1973 - zgrabio je najpre muzikante - džezere, naravno, s ove strane Evrope, od čega je naročito bitan ključni pečat u zvuku Duška Gojkovića, prvog među vrsnima, te savremene kompozitore i instrumentaliste. Ali, interesantnije skoro, uticao je na neke rokenrolere, bolje pop pevače i šansonjere, na autore, pisce i slikare, na intelektualce i narkomane.

CRNI PRINC: Kasni Majls je bio tačka od koje se desilo ono pre od onog posle: Rite of passage - kako kažu Engleszi - obred odrastanja i prelaz iz jednog jednostavnijeg doba u drugo, složenije, meru vlastitog muzičkog sazrevanja. Njegove stvari, štaviše, bile su uvod u čitav žanr, prvi susret s unurtarnjim mehanizmom džeza i prvu, tek nastajuću svest o tehnici, tj. drugom i drugačijem pristupu sviranju i naročito slušanju.    

JAZZ (2)

Piše: Rastko Ivanović

Džez je rođen u Nju Orleansu, ali je odrastao u Čikagu i Njujorku. Bluz su nekada svirali isključivo lutajuči muzičari na jugu, ali kada se spojio sa džezom načinio je industriju. Ploče i radio su raširili džez i njegov uticaj. Do 1925. Luis Armstrong je postao zvezda u bendu Flečera Hendersona. Svake subote je Luis svirao za belce u ’Roselandu’, tada najpopularnijoj plesnoj dvorani u Njujorku. 

Muzičari su kupovali ploče samo da bi slušali Armstronga. U novembru 1925. godine Luis se vratio u Čikago, napustivši Hendersona. Luis snima "Heebie Jeebies", pevajući tako da imitira tonove, što je kasnije nazvao ’sket’ pevanjem. Armstrongov "Heebie Jeebies" je izdat 1926. i ubrzo je postao hit širom zemlje.

Bluz pevačica Besi Smit je bila toliko slavna da je prikazana u jednom od prvih zvučnih filmova. Nije podnosila konkurenciju niti isticanje svog pratećeg benda koji bi skrenuo centar pažnje sa nje – Besi Smit koja je, najmanje bi se moglo reći, prevala đavolski dobro. Jedne noći je nastupala u šatoru, u Konkordu, Severna Karolina. Kada je jedan od muzičara iz prateće postave izašao napolje, na vazduh da se osveži video je pripadnike Kju Kjuks Klana.

Kada je to Besi čula, stisnula je pesnicu i vikala: "Pokupite te svoje čaršave i nestanite". Klanovci su je poslušali. Besi se vratila na binu i nastavila da peva. Niko se nije kaćio sa Besi, bio crnac ili belac. 

Crnci putem bluza su zaslužni za stvaranje modernog sveta.

Biks Bajderberk (r. 10.3.1903.) je jedna od najtalentovanijih i najtragičnijih džez ličnosti u istoriji. U osmoj godini je bolje svirao klavir od samog svog učitelja tog instrumenta.

Oduševljavao ga je Luis Armstrong. Ako prihvatiš džez onda moraš da prihvatiš i ljudsku stranu crnaca u SAD.

Rasejani i dezorganizovani Biks Bajderberk razvio je čist, jasan i oštar stil sviranja. Sve akcije na berzama su porasle 1927. godine, a Biks je snimio svoj najveći hit sa Tembauerom – "Singin’ the Blues", koja je inspirisala čitavu generaciju crnih i belih muzičara koji će je decenijama neprestano citirati i imitirati.

Dejvid Gudman, Jevrejin izbeglica iz Poljske se 1902. godine odselio u Čikago, gradu bez ulične rasvete sa slabom kaldrmom i prljavim ulicama. Njegov sin Bendžamin se rodio 1904. godine. Dejvid je želeo bolji život za svoju dece. Uspevao je da nabavi 50 centi nedeljno da bi plaćao časove klarineta svom sinu Beniju. Beni je napustio školu i postao profesionalni muzičar. 

Cotton club je bio gangstersko mesto na kome su se sakupljali mafijaši i nafatirani belci. U doba prohibicije Harlem je imao 500 tajnih kafana. Najčuveniji je bio Cotton club u kome je ulaz za crne muškarce crne boje kože bio zatvoren, ali su svi crni muzičari od reda sanjali da sviraju tamo.

Djuk Elington je bio potpuno samouk. Uništio je trombone i saksofone, rušio pravila i stvarao novu paletu tonova, svoj jedinstven harmonski jezik. Za Djuka, saksofon nije bio samo instrument, nego soba.

Gromoglasni gospodar harmonije Djuk Elington je nastupio i u Cotton clubu (Cotton club).  

"Ja ne sviram džez. Ja pokušavam da sviram prirodna osećanja ljudi",  govorio je Elington. Svirao je njihova sećanja, raspoloženja, padove. Djuk je čitavog života odbijao da bude svrstan u bilo kakvu kategoriju. Jezik muzike nije prepreka i radio je na zajedništvu ljudi.

Vajtmen je hteo da angažuje crne muzičare da sviraju u njegovom bendu, ali nije smeo. Biks Bajderberk je zaboravljao kad nastupa, gde treba da svira i krio je flaše alkoholnih pića iza bine. 

Kada je otišao kući kod svojih roditelja na rehabilitaciju, otkrio je da ploče koje je slao roditeljima, oni kriju u kupatilu, iza WC-šolje.

Umro je usled napada delirijum tremensa jedne noći sa nepunih 29 godina. "Mnogi su hteli da sviraju kao Biks, ali niko to nije uspeo". (Luis Armstrong)

Improvizacije su postojale i pre džeza. Bah je improvizovao i varirao. No, njegove improvizacije se nisu mogle snimati, već postoji samo završni rad.

Luis Armstrong je od 1925.-1928. godine načinio 65 snimaka, koje će generacije muzičara preslušavati sa divljenjem. Sving je najveća inovacija američke muzike. Sunset je bio opasno mesto kojim su upravljali gangsteri, a policija je često navraćala. Lui je tu svirao 2 godine.

Čovek uvek treba da radi nešto svoje bez obzira na druge, sa stavom da treba biti svoj.

Luis Armstrong je prvi solistički genije u istoriji džez muzike.

Kada se završilo "Doba džeza" svaka četvrta zaposlena osoba u Americi (a bilo ih je 15 miliona) ostala je bez posla. U jednom danu u Misisipiju 1932. godine četvrtina zaposlenih je otpuštena. U Njujorku je jedan braćni par kada je ostao bez posla preselio se iz Central parka u jednu pećinu kako bi preživeo. 

Ljudi su spaljivali stare ploče kako bi se ugrejali. Firma Viktor je prestala da proizvodi ploče i počela je da prodaje radio aparate. Tako je muzika mogla, najzad, besplatno da se sluša širom zemlje. U muzici je uzavreli moderni svet predočen neizdrživim promenama.

Luis Armstrong je 1929. godine još uvek svirao uglavnom za crne ljude u Čikagu. Većina belih ljudi je bio potpuno nepoznat, ali uskoro se i taj status anonimusa promenio. ’Sačma’ su svi od reda zvali Tata –od Frenka Sinatre do Bili Holidej. Svakoj pesmi je dao lični pečat. Artikulisan, ritmički potpuno slobodan, bez žurbe Luis je uveo nov način, nov model pevanja.

Gotovo 20 godina je u ’Rouzlendu’ svirao Flečer Henderson. Crncima nije bio dozvoljen ulaz na plesni podijum u ’Rouzlendu’.

Ako bi orkestar završio nastup u 1, nastavio bi svirku u nekom klubu u Harlemu, poput Savoja gde je ulaz bio dozvoljen i slobodan kako za crnu populaciju, tako i za raznobojnu publiku. Mogao je da uđe samo ko je imao osećaj za igru. 

U martu 1933. Frenklin Delano Ruzvelt je inaugurisan u predsednika SAD i predstavio je’Novi dogovor’ (’New Deal’).

Prohibicija je ukinuta, a počeo je privredni oporavak.

"Tajne" kafane su otvorile širom svoja vrata. U 52. ulici nove kafane su nicale kao pećurke (Tonis, Oniks, Rajli), a stare da bi povratile publiku morale su da ponude bogatije i uzbudljivije sadržaje.

Inspirisan Flečerom Hendersonom, Beni Gudmen, koji je smatran elitistom, osnovao je beli plesni bend. Aranžmane je Beni Gudmen dobijao od Flečera Hendersona i stvarali su popualrnu muziku.

Djuk Elington je svojom muzikom objasnio značenje reči elegancija. Umeo je da bude usred i iznad svih stvari.

Djuk se proslavio egzotičnim zvukom džungle. Bio je transcedentna figura u muzici.

Djuk je svojom muzikom pozivao ljude da mu se pridruže. Njegova muzika šekspirovske univerzalnosti terala je devojke da plaču, a momke je bacala na kolena. I pored svega Elingtonu nije bilo dozvoljeno da svira u hotelu za belce.

Kada je umrla Djukova majka, Dejzi Elington, od raka, rekao je: "Nemam više nikakvih ambicija". I zaista nije više pisao, radio, komponovao, dane je provodio uz flašu, nije viđao ljude, ne izlazivši iz porodičnog stana.

Gudmen i njegov plesni bend ’Metronom’ imali su i emisiju plesnog profila na radiju, pod nazivom "Let’s Dance".

Džez je plesna muzika, sa dubokom razradom i elaboracijom, i rafiniranim načinom izvođenja. To je ono što Ernest Hemingvej naziva omiljeom flašom vina. Džez pokreće na igru koja vodi ka eleganciji.

Sving je postao kult i zakon 1. januara 1936. godine. U vreme Velike depresije u 1930-im džez je postao opšte popularna muzika u SAD. Sving je spasao muzičku industriju 1935. godine. Te godne je prodato svega 10 miliona ploča, da bi 1934. broj prodatih izdanja skočio na 50 miliona. Sving je potekao iz plesnih dvorana Harlema 1930-ih. Ljudima je više nego bilo šta drugo bila potrebna plesna muzika, sving je bio protiv otrov za depresiju. Ljudi su bežali u plesnu muziku od jadnog stanja u kome se zemlja nalazila. Sving je obezbedio muziku za Holivud, žurke i zabave. Belci koji nikad nisu slušali džez sada u "eri svinga" su punili plesne dvorane, širom zemlje. Sving je uneo elektricitet u američku plesnu muziku. Sirova plesna muzika je unela čisto fizičko zadovoljstvo nasuprot ’Depresiji’.

U 26. godini Beni Gudmen je već bio Kralj svinga i idol na svim mestima. Gudmen je džez od statusa kulta preneo u tokove opšte popularne muzike.

Džez je afro-američko osećanje uronjeno u ritam i melodiju. Po Elingtonu: "Džez je muzika, sving je biznis". I dalje je vladala težnja da se crni ljudi po svaku cenu gurnu u stranu. Trombonista Tomi Dorsi, svadljivi, pijani, sentimentalni sving gospodin. U Dorsijevom bendu je bio i Frenk Sinatra. U Dorsijevim rukama trombon je postao pevački instrument. Glen Miler je u to vreme romantizovao zvuk Luja Armstronga i Djuka Elingtona, i tako ga približio ljudima koji nikada nisu mogli da svare muziku ’Sačma’ i ’Vojvode’.

Činilo se da "Velika Depresija" polako počinje da jenjava 1939. godine, ali, ispostavilo se da se ona još više produbila. Četiri miliona ljudi je ostalo bez posla. Period je naslovljen Ruzveltovom recesijom i predstavlja najveći ekonomski pad u istoriji SAD. Afro-amerikanci su i dalje najviše patili. U Evropi je bilo samo pitanje trenutka kada će izbiti rat. Beli južnjaci su uživali toliku moć da Ruzvelt nije mogao da zaustavi zakon linča. Krajem 1930-ih sving je postao veliki biznis, a saksofon je postao najveći instrument u džezu. Individualan izraz koji je predstavljao srž džeza je gurnut u zapećak zarad komercijalnog koncepta.

Muzičari nisu mogli da pričaju svoju vlastitu priču.

Ljudima je veru vratio Kaunt Bejzi koji je džez vratio korenima. Saksofon je veoma ekspresivan instrument, koji postoji još od 1840. godine i predstavljao je okosnicu zvuka marševskih bendova. 

Saksofon je džezu dao uzbudljivost i zavodljivost.

Koulmen Hokins je transformisao zvuk saksofona u džezu. Tek je Hokins od saksofona načinio umetnost. Čak je i Ravel pisao za saksofon ali bezuspešno. Najveći rival Koulmena Hokinsa je bio Lester Jang. Stidljiv i povučen, iznuren od batina koje je dobijao od belaca, Lester Jang je bio spreman da svira i da se takmiči bilo gde i bilo s kim, samo uz pomoć konzervirane hrane i oranžade. 

Mogao je da svira satima i satima. Lester je svirao tenor-saksofon kao da je alt-saksofon. U prepoznatljivoj odeći hodao je čudno i afektirano i imao je jedinstven jezik. Neuspeh je nazivao pucanjem, a belce je nazivao "sivcima". Ako bi za nekog pomislio da je rasista, Lester bi rekao da "oseća promaju". "Da li tvoja madam zna da loži?" značilo je da li tvoja žena ume da kuva.

Kanzas Siti je bio grad koji je cvetao čak i u vreme "DEPRESIJE". Džez u Kanzas Sitiju je iskazivao čistu ljubav prema saksofonu. Muzičari su u Kanzas Siti dolazili sa svih strana. Kanzas Siti je postao meka za sve muzičare Srednjeg zapada. U K.S. Bejzi je svirao na klaviru sving lako "kao da seče puter".

Ela Džejn Ficdžerald, baš kao i Bili Holidej imala je teško detinjstvo. Roditelji se nikada nisu venčali, a očuh ju je zlostavljao, majka joj je umrla kada je imala 14 godina. Napustila je srednju školu i radila na recepciji za javnu kuću. U novembru 1934. prijavila se za  vokalno takmičenje u Apolo teatru. 

Nastupila je u odrpanom odelu i muškim čizmama, osvojila glavnu nagradu, ali direktor nije želeo istu da joj da, jer nije bila dovoljno lepa.

Nastavila je da besplatno nastupa sa raznim bendovima dok nije naišao Čik Veb. Godine 1937. osvojilaje nagradu kao najbolja pevačica u čak dva džez magazina – "Metronom" i "Down Beat". I tako se našla ispred Bili Holidej. Sa 19. godina je nazivana prvom damom svinga.

Čik Veb, prvi kralj svinga, umro je 16. juna 1939. u 30. godini života. Ela nastavlja da peva, a Vebov orkestar da funkcioniše pod izmenjenim imenom "Ella Fitzgerald and Her Famous Orchestra".

U devetoj surovoj godini "Depresije" 1938., 24 000 građana crne i bele populacije Sjedinjenih Država se okupilo u Rendals Ajlendu, Njujork na Karnevalu svinga, prvom džez festivalu na otvorenom prostoru. Amerikanci su kupovali 700 000 sving ploča mesečno. Kaunt Bejzi je dokazao da big bend svinga može da bude popularan, a da ne narušava srž džeza.

Blez Sondrar, francuski pesnik je za muziku Kaunt Bejzija napisao: "njegova umetnost nije samo art-forma, već novi razlog za život". Nacisti su zabranili džez nazivajući ga "crnačko-jevrejskom" muzikom. U oktobru 1939., mesec dana nakon početka Drugog svetskog rata i napada Nemačke na Poljsku, Kaunt Bejzi koji je od tenor-saksofona načinio džez instrument, napisao je i odsvirao remek-delo – "Body and Soul". Tema "Body & Soul" je poslužila kao inspiracija mladim muzičarima koji će džez odvesti u potpuno novom pravcu.

U proleće 1939. godine Čarli Parker je lutao ulicama Harlema gledajući u natpis ’Savoj’ nadajući se da će jednom svirati na tom mestu. Prao je sudove za devet dolara kako bi uveče mogao da sluša svog idola Čarlija Tejtuma. Jedne noći 1939. u Harlemu, u ’Čili Hausu’ (Chilly House) Parker je otkrio nov način sviranja solo-deonica.

Oko 1940. ’Velika Depresijas’ se najzad ugasila. Duh svinga se i nalazio svuda, sveprisutan. U vreme ’Velike Depresije’ prodato je 30 miliona sving ploča. Ali, sve što se događalo bilo je u senci rata koji će izbiti u Evropi, a zatim i pokucati na vrata čitavog sveta, rata u kome će poginuti preko 55 miliona ljudi. Očekivalo se da će džez odigrati ulogu simbola demokratije u svetu zavejanom terorom tiranije fašizma. Za vreme Drugog svetskog rata Dizi Gilespi i Čarli Parker revolucionisali su džez postulate. Posle toga muzika više nije bila ista.

  
Nastaviće se...

      

       

JAZZ (1)

Piše: Rastko Ivanović

Usaglašavanje različitih stilova i improvizacija su inovacije koje je u svet muzike uneo džez. Džez je američka muzika koja govori o tome kako je imati i nemati, o odnosui belaca i crnaca, drevne Afrike i stare Evrope, sela i grada, sreće i tuge, žena i muškaraca. Džez je umetnost improvizacije koja stvara samu sebe. Koren ima u bluzu, muzici bogate tradicije. Bubnjar Art Blejk je govorio da džez briše prašinu svakodnevice. Džez slavi apsurd, neznanje, intelektualnost, seksualnost, dubinu. Džez predstavlja stvaranje umetnosti na licu mesta. Džez je rođen u Nju Orleansu, najkosopolitskom i najmuzikalnijem gradu SAD, ali i centru roblja u zemlji u kojoj su svi rođeni jednaki. Ova muzika govori o slobodi i oslobađanju Afroamerikanaca koji nisu bili slobodni u jednoj slobodnoj zemlji.

Godine 1817. bilo im je dozvoljeno da pevaju i igraju u Kongo Streetu. Njihov zvuk je belce podsećao na Afriku, ali je crna populacija dolazila mahom sa Antila i donosila je sa sobom zvuk Kariba. Kreoli, slobodni potomci Francuza i Španaca, posedovali su čak i robove.

Crkve, religije, vudu, Kreoli, belci, crnci, Nemci... i mnogi drugi... svi oni su jeli gambo čorbu i živeli u jednom stambenom bloku. U pozorištima se pojavila minstrel muzika. Nju su izvodili ’minstreli’, belci ofarbani u crnce što je pojačalo ružne rasne stereotipe. Od 1840. godine minstrel je postao najpopularnija zabava, preteća pop pesme, nacionalni humor, repertoar pesama i viceva, preteća televizije. Minstrelske predstave odisale su suptilnom elegancijom; one su potencirale komediju burleske u kojoj su belci tumačili crnce i obrnuto.

Crni ljudi proizvode zabavu, a belci je prihvataju.

Dedi Rajs, belac, napravio je prvu minstrel pesmu, koju je otpevao jedan crni konjušar, Džim Krou, po kome je pesma dobila ime. Unija je oslobodila crnce što je omogućilo oslobađanje nabujale kreativne energije i dovelo do stvaranja džeza.

Projekat Obnova je propao čime je brutalno nametnuta vladavina belaca, linč je postao rutinska stvar, došlo je i do jačanja Kju Kjuks Klana što rezultira kmetstvom.

Krajem XIX veka dva stila najavljuju džez. Vojni marševi, crne duhovne pesme, minstrel našli su se u istom koktelu zvučne smese koju su svirali lutajući muzičari – regtajm.

Bluz donosi estetiku koja crnce oslobađa od minstrelstva.

Bluz je jednostavna, zahvalna forma od tri akorda u 12 taktova zvana korus. U Nju Orleansu muzičari su trubama sačuvanim iz Građanskog rata svirali bluz.

Trube su imitirale crkvene pesme, spajanje anđela i đavola u muzici. Bluz je postao podzemni izvor koji je nadahnjivao sve izdanke američke muzike.

Badi Bolden je prvi slavni džez muzičar svog vremena (sačuvana samo jedna fotografija). Badi se svađao sa članovima benda, pričao sa samim sobom i završio život u duševnoj bolnici u Lujzijani.

Nju Orleans je stecište seksulanih aktivnosti.

Po parfemu džesmin, omiljenom kod prostitutku u Storivilu, pojavila se kovanica džes, što će se preobraziti u džez (prema nekim izvorima začeće). U Nju Orleansu 1910. bilo je bendova svih rasa i boja. Iako je džez muzičar i građevinski inžinjer Nik La Roka tvrdio da su džez stvorili belci, on je zvučao kao da je potekao sa izvora afričke džungle. Ljudi su na svojim počecima u Etiopiji i Malagi zbog tamne pigmentacije imali tamnu, mrku kožu kakvu danas imaju narodi Masaji u Keniji i
Tanzaniji. Tamna pigmentacija je narode Afrike štitila od raka kože.

Oličenje džez muzike Luj Armstrong udahnuo joj je identitet.

Prva džez ploča pojavila se 1917. godine. U modernom svetu ljudi su počeli da lete avionom, Frojd je otkrio načine za razumevanje ljudske psihe pomoću psihoanalize, Ajnštajn je opisao odnose prostora i vremena, Pikaso je slikao predmete iz svih uglova odjednom, a džez se nametnuo kao saundtrek tog vremena.

Nakon Prvog svetskog rata nastupilo je doba džeza.

Luj Armstrong je stvarao umetnost inspirisan grubim i nasilnim okruženjem. On je pretvorio džez u umetničku formu, iako je džez postojao čak 30 godina pre njega.

Luj je rođen 4. avgusta 1901. godine u delu Nju Oleansa poznatom kao „Bojište“. Majna Mejen ga je rodila u 16. godini. Radila je povremeno kao prostitutka da bi prehranila decu.

Jevrejska porodica Karmfoni se brinula o Luju i zbog toga je uvek nosio Davidovu zvezdu. Od 7. godine radio je za njih.

Idol mu je bio sastav King Oliver. Džo Oliver, lider tog benda davao je Luju da mu nosi trubu. SAD su ušle u rat 1918, a Armstrong se oženio bivšom prostitutkom Dejzi. Prohibicija ja zakonom zabranila alkohol, čime je a priori niklo veliko interesovanje za tajne kafane.

Najveći kompozitor SAD bio je Edvard Elington. Posle škole je išao u burleskna pozorišta. Prozvan je Djuk – Vojvoda.

Gde god da je nastupao najavljivali su ga rečima: "Sklonite se stiže Vojvoda". Njegova muzika je bila čista duša koja dolazi iznutra.

ČIKAGO U 21. godini Luis Armstrong se razvdeo od žene i otputovao u Čikago kod svog ideola Džoa Olivera, u okrilje njegovog benda "King Oliver". Represija koja je bila dominantno izražena na jugu SAD terala je hiljade ljudi da u potrazi za poslom idu u Čikago u istorijskom periodu poznatom kao "Velika seoba".

Armstrong je u Čikago, grad u kome je hladno i tokom leta otišao sa prtljagom, smokingom i futrolom za trubu.

Luis je svojom muzikom pričao celovitu priču na fascinantan, bravurozan način. U tome je esencija njegovog genija.

NJUJORK U Njujorku svuda, na svakom koraku, nailazite i srećete ljude tamne puti. U 135. ulici 95% ljudi čini crna populacija, uključujući i policajce. Shvatate, stigli ste u Harlem, crnačku metropolu. Dvadesetih godina XX veka, tu se nalazila UNIA, Markusa Garvija, u Harlemu je živeo pesnik Lengston Hjuz, kao i W.E.E.B. Dibons, borac za ljudska prava, i još puno umetnika koji su kasnije smešteni u istorijsku odrednicu HARLEMSKA RENESANSA.

Djuk Elington, 1923. godine, odlazi u Harlem, u kome će doživeti kako je kasnije pričao "najglamurozniju atmosferu na svetu".

Harlem će kasnije biti nazvan "Velika Jabuka".

Na svojim njujorškim počecima, Djuk je svirao “muziku za društvo“, a u posebnim prilikama kada bi sa svojom postavom nastupao pred belom publikom, Djuk i njegovi muzičari su puderom izbeljivali lica. Do 1924. godine, Elington je već bio veliko ime u Njujorku. Djukov veliki prijatelj Kuk ga je savetovao: "Ne pokušavaj da budeš ništa osim onog što jesi". Djuk je znao da od nevidljivog načini vidljivu stvar.

Violinista Pol Vajtmen je svojim aranžmanima orkestrirao džez i od "džeza načinio damu", nametnuvši nov trend u plesnoj muzici.

U Eolian Holu u Njujorku, 1924. godine održan je koncert eksperimentalne klasične muzike u izvedbi Pola Vajtmena.

Pol Vajt-men (White man- Beli čovek) nazvan je kraljem džeza što je nerviralo i iritiralo crnce. On nikad nije prihvatio tu titulu. Cilj mu je bio da što više produbi formu, obradi je na svoj način, tako da istovremeno izrazi i poštovanje prema korenima džeza. 

Čim je potrošio ušteđevinu, odbacio hemiju Flečer Henderson se posvetio džezu. Henderson i
Vajtmen su bili prijatelji i razmenjivali su aranžmane. Vajtmen je, jednom prilikom, rekao za Flečera "da je belac zaradio bi milione".

Nakon dolaska u Čikago Armstrong je dve godine svirao u bendu King Oliver. Razvedeni Luis se 5. februara 1924. oženio Lili Hardin, pijanistkinjom King Olivera.

Lili ga je nagovarala da započne solo karijeru, jer nije  želela da bude supruga druge trube: "Želim da budeš prva truba". A onda se desila ponuda koju nije mogao da odbije: Flečer Henderson. Luis je odmah počeo da utiče na sve druge crne muzičare u gradu. Armstrongovi korusi su transformisali ceo bend.

Luis je imao neverovatan osećaj za ritam. Armstrong je pokazao da je bluz možda najveća forma koja se pojavila ikada u Americi. Sving je kad prvi ton odsvirate u pravo vreme, ni pre ni kasnije.

Džez je ritmična muzika u kojoj je važan tempo. Baš kao otkucaji srca. Niko nije znao šta je sving dok se nije pojavio Luis. L.A. je izmislio nov način sviranja trube i proširio opseg trube i utkao bluz u crnu popularnu muziku. Luis Armstrong je tipičan primer definicije genija.

Nastaviće se...