Izvini što idem gradom i mrmljam poput molitve na usnama Nevena, Nevena, Nevena želeći tom gotovo magijskom mantrom da te dozovem da se pojaviš preda mnom. Izvini što sam u stanju tri sata da stojim i da te čekam u nadi da ćeš se pojaviti. Izvini što to nisam umeo a ni mogao da ti kažem u petak nego sam naokolo lupetao neka nebitna pitanja. I konačno izvini što nisam bio bolji. Ali trudiću se. Jer na kraju ne postoji ni levo ni desno, već samo gore i dole. A ti si proboj prema visini i najbolji mogući putokaz kuda treba ići. A ja se plašim da te neću više nikad videti. Jer depresija je ta golema pustinja, ta prazna hladnoća ta tuga bez kraja. I uplašio sam se kada si mi rekla za svoje probleme jer već sam "izgubio" jednu i više nego dragu osobu zbog tog istog neprijatelja. A znaš koliko mi je do tebe stalo i kakvu sve buru ti proizvodiš u meni. Ali na kraju mi ostaje samo ono što je i Pandora našla na dnu kutije posle svih zala i posle svih nedaća a to je nada. I to si upravo ti. Moj neophodni anđeo. Anđeo neke bolje i neke lepše imaginacije. Hvala ti na tome a ja samo znam da ću uvek biti ona stolica koja će te čekati na tvom uobičajenom mestu. Ne mogu niti želim da rečima iskažem onoliko koliko mi značiš i samo te molim da me razumeš i da me ne osuđuješ. I izvini još jednom zbog svih mojih brljanja.
Rastko Ivanović
(11.03.2018 | 13:14:49)
Нема коментара:
Постави коментар