„Zoran Đinđić“: Mit i stvarnost

Piše: Rastko Ivanović 

Predstava „Zoran Đinđić“ poput rendgena uspešno skenira brojne anomalije savremenog srpskog društva.
 

Mnogi režimi nastoje da iz istorijske memorije izbrišu krv i prljavštinu iz koje su potekli. Danas, međutim, to nije potrebno činiti. Bar ne kao nekada. Jer, pred stalnom „difuzijom svega i bilo čega", danas smo spremni da poverujemo u bilo šta.

Pa, i u predstavu prošlosti kategorički različitu od te prošlosti.

Drugim rečima, stvarnost se danas maskira lažima, prikrivanjem i eufemizmima, dok ideologija kontroliše šta subjekti vide, kontrolišući i poziciju s koje oni gledaju. Tako pred sobom danas zatičemo jedan novi svet. To je svet u kome se menjaju imena ulica, proglašavaju novi državni praznici, prekrajaju školski udžbenici, ali to je, takođe, svet u kome ljudi koji su žigosali druge ljude za života kao „kvislinge“, u smrti ih proglašavaju za heroje. A to jasno vidimo na primeru Zorana Đinđića.

Naime, državna instrumentalizacija prošlosti je najvidljivija na primeru ovog političkog lidera. Sve ono što je činilo njegovu karijeru sada je podređeno mitologizaciji. Svaka politička opcija se selektivno hrani onim što joj u Đinđićevoj biografiji odgovara. Devet godina posle tragičnog atentata, bivši premijer se ili preterano hvali ili kudi, ili se „njegovim imenom maše kao zastavom ili se njime briše pod“ (Đerić).

Ali, ono što je činjenica jeste da se u Srbiji i dalje gotovo niko ne usuđuje da istraži političku pozadinu Đinđićevog ubistva. Pa, kad se to već ne radi u stvarnoj stvarnosti, onda je to moguće uraditi, makar, na pozorišnoj sceni.

Hrvatski reditelj Oliver Frljić kroz radikalnu postdramsku formu to upravo i čini. Pretresajući probleme ratova, političkih ubistava, progona neistomišljenika i uopšte svake različitosti, Frljić pokazuje „prljave ruke“ jednog društva.

Sam Zoran Đinđić na sceni figurira kao simbol, kao skener kroz koji se ogledaju sve kontradikcije i svi antagonizmi savremenog srpskog društva. A to je društvo u kome je sve suviše klizavo da bi se precizno odredilo. Ono što bi trebalo da se spaja se razdvaja, a ono što bi trebalo da se razdvaja se spaja. I to vidimo u Frljićevoj predstavi najbolje u sceni u kojoj se posle pucanja u mrtvog premijera, ispod svešteničke mantije otkrivaju maskirne uniforme, a ispod njih odela japija i majice sa znakom „Otpora“. Ova scena svoj logičan nastavak dobija u sceni u kojoj se pažljivo razlaže reč demokratija. Iz nje se izvode reči rat, raj, komedija, krademo... Jer tiranija 21. veka se, kako kaže Alfonso Kuaron, zove demokratija. Zato se taj promiskuitet znakova u ime kapitala koji se danas naziva demokratijom, u predstavi potcrtava izjednačavanjem kočijaških patriota sa japi bratstvom. Jer, postmoderni relativizam rađa vatreni fundamentalizam. A stvari se u tom sistemu menjaju da bi ostale iste.

Taj anything goes trijumfalizam ovdašnjih usijanih glava kristališe se u predstavi u rečenici „ruke su nam krvave, ali nam je savest čista!“. Ono što preostaje u takvim okolnostima je da se utiče na publiku. I tu se upravo krije najveći emancipatorski potencijal ove predstave.

Naime, u medijski posredovanom društvu, jedno od retkih mesta koje može da ponudi „živo prisustvo i energetsku razmenu umesto medijskog posredovanja i otuđenosti“ jeste pozorište (Medenica). I Frljićev „Zoran Đinđić“ upravo to čini.

Svetla su sve vreme uključena tokom celog trajanja predstave. Glumci glasno govore u pravcu publike, poručujući joj da su zločini iz poslednje dve decenije činjeni u njeno ime. To jest, u ime svih nas koji smo pasivni voajeri, nas čija žudnja oblikuje medije - nas koji smo masa i medij, mreža i provodni elektricitet.

U tom smislu, Frljićeva predstava kritički postavlja pitanje lične odgovornosti i izvođača i svakog pojedinog gledaoca. Time Frljićev postupak onemogućava ono što postaje središnje „ljudsko pravo“ u savremenom društvu: pravo da nas ne uznemiravaju, odnosno da budemo na sigurnoj razdaljini od drugih.

Samim tim, Frljić svojom režijom računa na „emancipovanog gledaoca“ (Ransijer). A to je gledalac koji se budi, buni i reaguje umesto da je narkotizovan u moru odrvenjenih konvencija. No, takvom gledaocu je potreban i glumac, koji „u nedostatku političke volje za javno procesuiranje posledica različitih huškačkih mržnji, sve više postaje poslednji aktivista“ (Govedić).

A takvih glumaca, srećom, u ovoj predstavi ne manjka. Njih osmoro (Branislav Trifunović, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović, Feđa Stojanović/Dušan Radović) veoma hrabro ulaze u tabuirane trenutke novije srpske istorije, terajući nas na buđenje šok terapijom.

A u društvu kome je prošlost jednako neizvesna kao i budućnost, buđenje je nešto što je neophodno svakom od nas. U suprotnom, jedino što nam preostaje jeste prazna, amnezijom zbrisana budućnost.

"ZORAN ĐINĐIĆ"

Autor i reditelj: Oliver Frljić
Uloge: Feđa Stojanović/Dušan Radović, Branislav Trifunović, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović
Dramaturškinja: Branislava Ilić
Scenografija: Marija Kalabić
Kostimi: Sandra Dekanić
Muzika: Irena Popović
Pozorište: Atelje 212

Izvor: B92 ponedeljak, 11.06.2012. | 13:44
(https://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=557&yyyy=2012&mm=06&nav_id=617503)