BFI 2019: Holandski teatar igre

"Ples je umjetnost koja je proizašla iz samog života, jer Ples nije ništa drugo nego djelovanje cjeline ljudskog tijela; no djelovanje koje je transponirano u jedan svijet, u jednu vrstu prostora-vremena koje više nije sasvim jednako onom iz svakodnevnog života." U triptihu komada Holandskog plesnog teatra koje smo gledali na svečanom otvaranju šesnaestog Festivala igre ove Valerijeve reči kao da dobijaju svoju najbolju potvrdu.

 Veče je počelo sa “Nesrećnim slučajem”radom istaknutog dua Sol Leon-Pol Lajfut. Komad potiče iz vremena kada je Sol bila u sedmom mesecu trudnoće s njihovom bebom, u Meksiku. Obojen mambom, ukrašen temama Pereza Prada i Reja Bareta, ovo je kako je jednom Lajtfut rekao cunami energije, kako kroz muziku, tako i kroz ples. Vrela orgija leta. “Jutarnji” komad, koji vas daruje injekcijom nežnosti i humora čineći da poželite da skačete dok ne počnete da udarare glavom o zid.

Nasuprot ove koreografije dobrano natopljen hormonima, “Govorimo mračne stvari” Marka Gekea traži od nas da s obe noge hrabro zakoračimo u mračne predele psihe. Na sceni često kao da ne vidimo plesače već insekte ili krpelje na steroidima koji preleću našim vidokrugom svojim nogama ili antenama pripremajući se za sisanje krvi. Gekeov distopijski tur de fors kao da je opčinjen svim oblicima nestajanja. Dok za razliku od njega, završni komad “Suptilna prašina” kroz preplet fluidnih i stakato pokreta na Bahovu muziku, deluje kao prekinut san koji bi se mogao nastaviti do u beskraj.

Ili barem do prve sledeće prilike…